Piše: Nemanja Rotar

Jedan zasigurno zanimljiv problem u svetu literature predstavlja odnos karaktera i spisa. Koliko stvaralac istinski živi svoje ideje? Da li je svaki moralni stav izrečen u nekom tekstu obavezujući i za onoga ko ga je napisao? Da li u stvarnosti većina umetnika odbacuje imaginarne koncepte, odnosno etičke postulate koje svesrdno ugrađuje u sopstveno delo? U svakom slučaju, stvari nimalo nisu jednostavne.

Tomas Man je bio posve svestan lične dvoznačnosti u pisanju. On je baš čitavo stvaralačko umeće crpeo iz tog i takvog rascepa, sugerišući da između pisanja i života mora biti nečeg što nije u redu.

Lorens Darel, poznati engleski romantični dekadent i mediteranska skitnica, u stvarnom životu bio je žrtva strogih porodičnih pravila, a u braku podređen ženama. Na uzbudljiva i egzotična mesta išao je, ne zbog stvarne unutarnje potrebe, već da bi udovoljio familiji i suprugama. Takođe, diplomatska služba mu je nalagala određenu pokornost koju je morao povazdan da iskazuje prema Kruni. Bio je požrtvovan i građanski, da ne kažemo malograđanski, precizan u stvarnom životu, a vrlo raspusan i liberalno nastrojen u toku književnog stvaranja.

Džek Keruak, taj čuveni otac bitnika i praotac hipika, prokrstario je sa svojim junacima čitavu Ameriku, zapadajući u najneverovatnije dogodovštine, krećući se po oštrici noža. U stvarnom životu nije se nikada odvojio od mame, sa kojom je stanovao i čiji je bio, po svemu sudeći, rob. Čitao je, isključivo, konzervativne časopise i podržavao Ajzenhauera. Na kraju je skončao od silne konzumacije alkohola.

Karl Maj je sopstveni nedostatak hrabrosti za avanturizam kompenzovao vestern romanima i pisao o divljoj zemlji u koju je kročio tek pred sam kraj života. A Hemingvej je bio optuživan da je priličan deo sopstvene biografije izmislio kako bi je učinio što veličanstvenijom. Marsel Prust je, opet, „napustio” stvarni život i „iščezao” u književnosti, tragajući za izgubljenim vremenom.

Artur Rembo je sam završio svoju karijeru kao pesnik i postao gonič robova. Selindžer je literarno zaćutao kada je okupio oko sebe najviše slušalaca i tako rešio da premosti jaz između sopstvene biografije i sveta literature.

Da li je dilema – pisanje ili život – baš toliko opterećujuća, ili sve zavisi od karaktera i senzibiliteta jednog književnika. Možda su, ipak, presudne okolnosti u kojima sebi postavljamo ovo pitanje. Nije isto kada neko piše jedno, a živi drugo u vremenu sveopšteg blagostanja i ratnim periodima. Nije isto biti salonski komunista poput Markuzea, baškariti se u prostranom stanu sa pogledom na Menhetn, dičiti se punim frižiderom i solidnim kontom u banci, a pisati o poniženima i uvređenima i biti, recimo, Gramši, koji je skoro pola života stvarao iza rešetaka.

Da li određene nepovoljne činjenice iz biografije jednog autora utiču suštinski na percepciju nekog dela? Kako čitati pesme Ezre Paunda ako znamo da je bodrio fašiste preko radija do samog ulaska savezničkih trupa u Italiju?

Kako komentarisati događaje nakon oslobođenja Jugoslavije kada određeni pisci i naučnici iskazuju oportunizam i napuštaju u potpunosti svoja pređašnja uverenja? Kritičar Branko Lazarević beleži u svom dnevniku te događaje velikog prevrata: „Komunisti primaju svakoga ko im pristupi i gone svakoga ko im ne pristupi. Sporedno je ko je šta radio ranije i glavno je da hoće da se ujarmi u njihov jaram i da ore za njih. Ivo Andrić je potpisao Trojni pakt i sad ga potpisuje: pre antikomunistički, sad komunistički. Veljko Petrović je potpisao Antikomunistički manifest 1941; sad Komunistički manifest iz 1848. Aleksandar Belić je bio predsednik antiboljševičkih Rusa; sad predsednik boljševičke Akademije nauka. I on je potpisnik Antikomunističkog manifesta i Komunističkog. Čim su se boljševici pojavili pred Beogradom – Veljko ih je dočekao u Aranđelovcu – dok su ovu trojicu tražili da pohapse, oni su potrčali da se prijave za saradnju, i tako je i bilo: mesto apsa, a oni na razne stolice. Sima Pandurović to nije uradio, i izgubio je čast, što neka mu je na čast”.

Književnici često pobuđuju čuđenje svojim potpunim nerazumevanjem svakodnevne realnosti. Pokatkad prilično naivno nasedaju na izazove vremena i ne snalaze se baš najbolje u ekstremnim situacijama. Poljski književni teoretičar Jan Parandovski smatra da pisci „uopšte ne poznaju ljude i uvek nasedaju podvali i obmani. To dolazi otuda što svoja znanja o čoveku ne crpu iz gestova i pokreta drugih jedinki, nego iz opštenja s idejom čoveka koja se odražava u njihovoj sopstvenoj duši. Celokupno znanje vrši se u njima samima. Svaki utisak ima i onakvu vrednost kakvu mu daje um koji ga prima. Plitak duh odražava stvarnost kao voda: verno, površinski i trenutno. Stvaralački duh prerađuje i preobličuje u sebi stvarnost, proširuje je i produbljuje, od nečega običnog čini veliko”.

Na osnovu takvog pristupa problemu, moguće je razjasniti kako su sestre Bronte, koje su živele odsečeno od sveta usred jorkširske pustare, majstorski dočarale i uobličile nesvakidašnje romaneskne likove kao što je čuveni Hitklif iz „Orkanskih visova”.

Možda dnevnik, kao posebna književna vrsta, ponajviše otkriva delikatan odnos pisca prema istini o samome sebi. Ako izuzmemo većinu memoarske i dnevničke proze, pogotovo one koju su pisali državnici, novinari ili diplomate, kao auto-cenzurisano štivo, ostaje mali broj iskrenih ispovesti, pa čak i tom slučaju moramo biti obazrivi, jer ponekad je teško razlučiti šta je autorovo licemerje, a šta istina.

Poljski književnik Kazimjež Brandis znalački je obradio ovu temu u knjizi „Karakteri i spisi”, gde je na osnovu primera velikana, kao što su Žid i Oskar Vajld, pokazao kako pisaci znaju biti neuhvatljivi čak i kada otvaraju svoje duše. Stoga svi oni koji traže fakte života, biografske jedinice ili ocenjuju piščev društveni angažman moraju biti ponajpre iskrni prema sami sebi tako što će se kurtalisati predrasuda. Nakon pomnog iščitavanja celokupnih dela francuskog nobelovca, koji je, kao poznata ličnost, među prvima priznao svoju ljubavnu vezu sa Oskarom Vajldom u Tunisu, Brandis, ipak, nije potpuno siguran koliko je zaista Židovo opisivanje događaja i stanja autentično: „Bolje je ne lupati glavu sporovima oko toga šta je kod Žida licemerje, a šta – recimo – iskrenost. Tu su velike stvari pomešane. Licemerje može proisticati iz želje za neranjavanjem, a ako mi kažu da je iskrenost etika idiota i elegancija prostaka, nikome neću skakati u oči. Ako sud o tome da pobožnost ima nekakve veze s ispraznošću nije šapnuo neki zlobni ateista, onda se Židova moralna pokora može činiti sumnjivom. Razmišljam: radi li se o iskrenoj patnji grešnika ili o umetnikovom narcizmu, kojim zadivljuje publiku? Sigurno je u pitanju i jedno i drugo. Žid je bio komponovan od misterioznih suprotnosti”.

Još jedan veliki poljski pisac Vitold Gombrovič izneo je zanimljiva razmišljanja o pisanju dnevnika kao o književnoj vrsti koja upravo služi da potamni autorovu ličnost, a ne da je rasvetli. On na jednom mestu kaže: „Hteo bih u ovom dnevniku javno da počnem sebi da konstruišem dar – onako javno kao što Henrik u trećem činu moje drame fabrikuje svoje venčanje…Zašto javno? Zato što želim, otkrivajući sebe, da prestanem za vas da budem previše laka zagonetka. Uvodeći vas iza kulisa moga bića, prisiljavam sebe da se povučem u još veću dubinu”.

Doduše, možda je na posletku sve taština kao što je to rekao Propovednik. Zbog nje se svi klone suočavanja sa istinom. Pisci su, dakako, samo ljudi, prepuni slabosti kao i drugi. Ponekad, najhrabriji među njima uspevaju otvoreno da se podsmehnu samima sebi. Ta auto-satiričnost može biti kapric, može biti neiskrenost, ali svakako se njome pomeraju granice u tumačenju suštine čoveka.

Hrvatski novinar Igor Mandić duhovito pojašnjava stvari: „Bilješke neurotika: Volim da se smijem drugima, ali još više sebi samome. Izrugivanje samome sebi smanjuje taštinu. Ljudi bi se zaprepastili, kada bi znali do koje mjere taština ima udjela u njihovim postupcima. Koliko je samo ‘umjetničkih dela’ stvoreno iz taštine. Napuhnjujemo se kao žabe, a što smo mi ustvari? Mi ne živimo, mi vegetiramo. Mi smo Netko. Mi smo Nešto!”