Piše: Stefan Simic

Dušica je srećno razvedena domaćica, koja svoje slobodno vreme provodi na internetu. Slobodno vreme koje traje, otprilike, non stop. Završila je srednju trgovačku školu, udala se, rodila dete, razvela se, u međuvremenu zavolela sve što vole mladi i sada živi od alimentacije, sa svojom dvadesetdevetogodišnjom ćerkom, u kući svojih roditelja. Ne radi nigde, niti je ikada radila, niti planira. Kao, uostalom, i njena ćerka, čija je trenutno jedina preokupacija da se što bolje uda.

Rade je Dušičin vršnjak, pedesetogodišnjak, sinonim za mušku usedelicu, koji je, kao i Dušica, zaposlen na fejsbuku. Kažem zaposlen ne zbog plate, već zbog profesionalnog odnosa koji ima prema svemu tome. Umesto kuće, on redovno uređuje svoj profil. Umesto u životu, on uvodi novine na svojoj internet stranici. Budi se rano i obavezno je prvi na čet listi, a odlazi poslednji, što samo govori o ljubavi koju gaji prema svom poslu.

I njemu, kao i Dušici, sve bitno što se dešava, dešava im se na internetu…

Njih dvoje su se preporodili otkako su otvorili svoje naloge i započeli komunikaciju sa svetom. Osim montiranih fotografija koje svakodnevno postavljaju, redovno pišu i o svojim životima u kojima se, u suštini, ništa ne dešava, niti se ikada dešavalo ali, baš zbog toga, pišu kao da žive vlastiti ideal, pišu kao da im se uvek dešava nešto novo. Vrlo brzo su povratili poljuljano samopouzdanje, izgradili svoje dugo sanjanje identitete i postali ono što su oduvek želeli da budu, privlačni ljudi sa čvrstim stavovima i jasno definisanim ciljevima u životu, omiljeni u društvu i uvek spremni za nova prijateljstva.

Tako nekako su i opisivali sebe…

Naime, dok sam ranije čitao Duškine komentare, prosto sam bio zapanjen obrazovanjem te žene, količinom podataka kojom je baratala i načinom na koji je pisala. Pokrivala je gotovo sve oblasti i imala je odgovor na svako pitanje. Nije bilo rasprave gde ona nije vodila glavnu reč. Od umetnosti, politike, pa do nauke, njeno mišljenje je uvek bilo aktuelno, relevantno i čitalo se sa posebnom pažnjom. Pisala je sa puno ljubavi i razumevanja prema drugima, a opet pomalo drsko i odsečno što je samo dodatno potvrđivalo da se radi o jakoj ličnosti.

Toliko je njen internet profil bio ubedljiv, od fotografija koje je postavljala, do načina na koji je pisala, da sam jednostavno poželeo da je upoznam i da razgovaramo uživo nadajući se da ću od te žene moći nešto i da naučim…

Rade je ostavljao utisak velikog zavodnika, šarmantnog neženje sa bogatim životnim iskustvom, čoveka sa stilom koji je puno toga prošao i sada, napokon, želi da se skrasi i pronađe srodnu dušu. Žene su se lepile za njegov internet profil, provocirale jedna drugu, radile su sve samo da bi privukle njegovu pažnju. Zapanjujućom brzinom je rasla njegova virtuelna popularnost. Ne samo što je delio savete klinkama, prodavao im priče o stilu, uspehu i životu na visokoj nozi, nego je obećavao ljudima poslove, ženama brakove, putovanja. Obećavao je, zapravo, sve ono što je drugima trebalo, sve ono što su oni podsvesno želeli, a iz nekih razloga nisu mogli da imaju. Svima je pričao ono što su želeli da čuju…

Što se tiče Dušice i moje želje da se upoznamo, ona me je zbog brojnih obaveza odbila nekoliko puta i to ne samo mene, već i ostale ljude sa kojima je bila u kontaktu, a koji su, takođe, želeli da je vide. Dok sa Radetom nikada nisam ni ulazio u neku dublju priču, jer se on, sve vreme, bavio samo ženskim svetom.

* * *

Na periferiji Beograda, ne tako davno, slučajno sam naleteo na Dušicu i njenu ćerku. Čekali smo isti autobus, na istoj stanici i stajali na nekoliko koraka jedno od drugog. Njih dve su se sve vreme raspravljale prizemnim, palanačkim jezikom koji je bio u potpunoj suprotnosti sa Duškinim rečnikom po kome je bila prepoznatljiva. Nisu se obazirale na svet oko sebe, svaka je vukla na svoju stranu i pojačavala ton, kao i vulgarnost svojih reči. Iako mi je radoznalost profesionalna deformacija, da ne kažem tračarenje, sklonio sam se na vreme i sačekao da im se strasti stišaju, pa da im krajnje ljudski priđem i da se upoznamo.

S obzirom da je autobus krenuo nedugo zatim, smestio sam se na sedište iza njih, kako bih što lakše započeo razgovor. Nakon treće stanice, mislim da ni pet minuta nije prošlo, izašle su gurajući jedna drugu. Pošto je ovo bila jedinstvena prilika da je pozdravim, pošao sam za njima. Čim smo sišli, srdačno sam je pozvao. Prvo se okrenula, na momenat zastala, pogledala me, nakon toga pomalo panično odmahnula rukom, spustila glavu i nastavila da ide teturajući za ćerkom.

Naravno, nismo više bili prijatelji na internetu, obrisala me je čim je stigla kući, kako iz života tako i sa liste prijatelja. Nakon toga je u potpunosti isključila svoj internet profil. Saznao sam od drugih da je lagala ljude o svom poreklu, mestu gde je stanovala i da je neko provalio neki intimni detalj iz njenog života i objavio ga. Duška od tada zvanično ne postoji. Doduše ona nije postojala ni ovako. Čitav njen identitet razbio se u jednom trenu. Verovatno se i dan danas svađa kod kuće sa televizorom i ćerkom, koja i dalje merka zgodnu priliku.

Radeta sam upoznao na jednoj književnoj večeri. Ne znam kako su ga prevarili da dođe, znam samo da je sve vreme sedeo, u poslednjem redu, potpuno odbačen. Iako su ga domaćini na početku najavili kao specijalnog gosta, na kraju je doživeo potpuni fijasko. Očekivali su markantnog gospodina sa manirima, a dobili omalenog starca, koji ne samo da nije privukao ničiju pažnju, nego je sve vreme odbijao ljude oko sebe. Zvezda večeri je doživela debakl večeri. Nakon što je sa nekoliko jeftinih štosova pokušao da popravi stvar, nakon što su mu drugi okrenuli leđa i ostavili ga, samo je ustao i ćutke napustio prostoriju.

Nedugo zatim je i on zauvek isključio svoj internet profil i nastavio da živi svojim anonimnim životom, u nekom od Beogradskih solitera na četrnaestom, petnaestom ili na nekom od spratova.

I onda, na kraju, kada vidiš sve to, ukapiraš da ti ljudi ne postoje, niti su ikada postojali, ukapiraš da ih nema nigde, da nikada ništa javno nisu rekli i da se sada, napretkom civilizacije, konačno otvorio prostor i za njih. Sada oni, potpuno ravnopravno, punim imenom i prezimenom, ili lažnim, mogu da raspravljaju sa svima, o svemu. Mogu da prete, da prkose, ruše vlade, da citiraju Frojda ili Junga (iz priručnika za domaćice), da se pozivaju na ljudska prava. Malograđani su konačno dobili svojih pet minuta, svoj prostor, doduše virtuelni, da ga potpuno besplatno dele i uređuju. Postali su najzad kompetentni, a kompetentnost nisu stekli obrazovanjem i životom koji su vodili, već konekcijom na internet. Napokon su postali ono što su oduvek želeli da budu. Revolucionari, pesnici, filozofi, naučnici, slikari.

Na kraju, kada se sve sabere i oduzme, i dobro je da je tako. Kada već ne mogu da učestvuju u promeni sveta, mogu bar da učestvuju u promeni sebe. Predstavljaju se boljim nego što jesu, što je manje strašno nego da se predstavljaju gorim nego što jesu. Bolje da šire lažnu ljubav, nego iskrenu mržnju. Bolje da pričaju o književnosti o kojoj ne znaju ništa, nego o temama o kojima i ne treba da se zna ništa.

Svestan sam da tu nema istinskog druženja, zagrljaja i priča, kod većine ih nema ni ovako! Najgore je što sve postaje trivijalno, a opet, po mišljenju drugih, genijalno. Napišeš dve priče i pesmu, i već si kandidat za Nobelovu nagradu, već si se smestio u red velikih. Dovoljno je da se čovek konektuje i već je pobedio. Koliko takvih Duški, koliko takvih Radeta, kreiraju svoje virtuelne živote, dok im cveće stoji nezaliveno, dok im pravi prijatelji umiru zapostavljeni, dok im deca divljaju po sobi, ili ulici, ukoliko uopšte i imaju decu. Koliko takvih laže ceo svet lažući ponajviše sebe. Vrebaju zgodnu priliku, očekuju premiju na lutriji, traže istomišljenike, ne sluteći da je prvo potrebno izgraditi mišljenje, pa tek onda tragati za sličnima.

Ne osuđujem ih, ali ih i ne podržavam. Znam ljude koji uz jutarnju kaficu popljuju sve, ceo svet. Nekada se mentalitet jednog naroda najbolje ogledao na pijaci ili u javnom prevozu, a danas u milionima komentara ispod rubrika koje mahom svi pišu, a niko ne čita. Internet pruža priliku da se priča o onome i sa onima, sa kojima u realnosti nikada nije moglo da se priča. Nevažno da li poznaješ neku oblast, važno je da imaš internet. Nevažno je da li si pisao nekada, važno je da sada pišeš. Nevažno da li nešto znaš, važno je da pričaš o tome. Uglavnom, sve je to manje više jasno, putevi koji se otvaraju su neverovatni, kao i mogućnost da se potpuno skrene sa njih i da se završi u provaliji. U provaliji koja je sve veća i veća.