Piše: Kruno Čudina

Naša kuća je logor. Koncentracija je tamo iza žica kojima su nas okružili, koncentracija zombija. Oh, ti zombiji, kako izlizano (već je i sama riječ tako većinska, tako populaire!), polizano, gmizavo, da još ima i jedan komad kruha ovdje, na ovom crnom tlu, pojeo bih ga samo da ga odmah povratim. Zombiji svuda oko nas, draga moja gubava Ljubavi, jedva čekam da nam oči do kraja upadnu u duplje, pa da žmirkamo unutra. Naša kuća ima napad panike, treba je još više zatvoriti, zombiji ne znaju za pitanja i odgovore, zombiji su fašisti svoje prirode, njihova banalnost nam ne prodaje više samo zaborav, njihova banalnost nam želi srušiti i logor u koji su pretvorili našu kuću. Nemoj ni disati, Ljubavi moja gubava, kriči, deri se, promijeni spol!, pokopaj si djecu, jame se kopaju, bit će mjesta, masovno!, masovno!, za djecu ove naše gubave Ljubavi! Naša kuća je jama. Zombiji je poslušno potkopavaju, sada je već drže na svojim lopatama, pobacat će je zajedno sa suhom zemljom po Nebu. Nebeski nadzornik neće zato sići otamo, sa visine, s trona njihovog mita, neće, ne! Prije nego odletimo k njemu, amen, amen, amen, pati za Nebo!, aba-hala, aba-hala!, minirajmo našu okućnicu, Ljubavi moja gubava! Dati ćemo im Srce, ali kuću ne damo, samo neka kopaju. Naša kuća je crkva. Naša kuća krvari. Naša kuća je muka, neka se poklone, svi ti banalni maloličnici, neka nam jedu srce (ostaci tijela su nam isuviše gubavi), nemaju oni krvi u sebi, nema kruha za razlomiti, krv kraljeva nebeskih njima treba, neka se poklone pred našom kućom, koja krvari, koja je pasija, koja je put i vrijeme i mjesto, koja je Ljubav gubava, neka hodaju na koljenima, i hoće, zombijima fašističko/imperijalističke (ah, kako li danas jedno ide uz drugo) kolonije po imenu Croatia treba krvi. Naša kuća je Crkva, ova opasana žicom, ova zaražena gubom, ova opijena i omamljena bolom pasije, poklonite se vi zombiji, poklonite se vi nadzornici, vi nevjernici, vi idolopoklonici, vi fašisto-poklonici, klizite u tamu s nama, gledaj samo, Ljubavi moja gubava, gledaj kako ih ljubimo našim upalim nosevima, kako ih plemenito dozivamo u zagrljaj naših iskrivljenih, izobličenih udova, u raj naše gubave ružnoće. Izvadi mi krv, Ljubavi, spremi je u staklenku, da je zajedno bacimo na njihovu ulicu Kralja krvi. Pijte, zombiji! Okrenite se ulijevo, diži lopate!, proširi jamu!, ajmo udesno, kopaj!, salutiraj našoj kući, našoj Crkvi gubave Ljubavi, vidiš li ih draga, kako samo slušaju, dovoljno im je narediti, razmišljati oni ne znaju, jer naša kuća je ljubav, to si ti, gubavo moje, to smo ti i ja, Ljubavi moja ružna, ogavna, prljavo moje, bolesno sam tvoje, ovako im reci: ”Krenite prema našoj kući, rastvorite ruke i molite za Ljubav moju!” Preklinjite! Ovo je kuća. Naša kuća se smije. Naša kuća je trijezni brod. Uđite, zombiji, silom uđite! Pa da konačno možete srati i pišati i jesti i piti i jebati se i sebe i spojiti kruh, to sveci sveti čine, da možete krvariti duhom, da možete sliniti bez krivnje, da se oslobodite Istine, silom uđite, Srce vam dajemo, kuću ne dirajte, ona je Crkva vaša. Idemo sad!, pravo, pravo!, ravno pravo, vaše bezumlje će vas voditi, olakšati vam put do naše kuće, uniđite u blagost gubave Ljubavi, napustite sablazan. Mi smo kuća. I ne brini, Ljubavi moja gubava, nikada joj neće korijene isčupati. Idemo zato sada, urediti si ružnoću, da budemo lijepi i prisutni.

Kruno Čudina, u Kući