Piše: Stefan Simić

Dva brata, blizanci, obojica pre neki dan napunili sedamdesetu. Jedan u nekom beogradskom soliteru na nekom od spratova, drugi sa familijom u rodnom selu negde dole na jugu Srbije. Jedan uz televizor i novine, bez žene sa kojom se odavno rastavio, bez dece koju nikada nije ni imao a drugi za slavskim stolom okružen najbližima.

Jedan se školovao, ne puno, tek toliko da ga prepoznaju i pamte po gradskom službovanju a ne seoskom poreklu. Gledao je da pobegne iz opanaka što pre, i uspelo mu je. Uglavnom je službovao, prvo u onoj državi, pa posle u onoj drugoj, trećoj, četvrtoj, pred ovom poslednjom ga penzionisaše. Služio je i gospodu i drugove, i ministre i popove, i zaslužne i lopove, sa svima ponizno, sa svima povijene kičme, sa svima isto a ni sa kim iskreno. Retko se vraćao u selo, tek ponekad, slučajno ili kada su nekoga sahranjivali. A i kada je dolazio mogao si da ga vidiš na sat ili dva, pravdao se kako je u prolazu i kako je morao da odlaže neka mnogo važna državna posla koja ne smeju da čekaju…

Drugi brat je ostao u selu, čuvao je i proširio imanje, ne puno ali dovoljno da iza njega nešto ostane. Očuvao je prvo dedove, pa onda roditelje, podizao decu, malo svoju, malo tuđu, završio je i neke zanate, i čitav život proveo na zemlji. Nije to mnogo učen čovek, mada ne može za njega da se kaže ni da je neuk, ne govori puno ali ono što kaže dugo odzvanja i pamti se. Ljudi ga ili poštuju , ili izbegavaju, što dokazuje, ili da je od reči, ili da drugi nisu bili od reči prema njemu…

Za razliku od njega drugi brat je bio u stanju da priča neprekidno, o svemu i svačemu, nema teme koju nije pokrivao, samo što je retko kada bio u stanju nešto stvarno i da kaže…

Dva brata se rastavila odavno, jedan se odrekao sela, navukao odelo, kravatu, služio je svima kojima je stigao, i tamo gde se mora i tamo gde se ne mora, za svaki slučaj, za uzvrat je dobio jednosoban stan, nekoliko srdačnih zahvalnica od bivših drugova i skromnu penziju od sadašnje gospode. Ovaj drugi se odrekao takvog brata a odrekao se i takve službe, radio je ono što najbolje ume, na zemlji, u radionici, ne šteteći ni sebi, ni drugima i zauvek ostao svoj na svome.

Htedoše da ih sastave unuci i da proslave zajedno rođendan, ali nije im uspelo. Beogradskom dedi se nije vraćalo u selo, imao je neka neodloživa posla, ovome se nije išlo iz sela, ovoga nisi mogao da vratiš tamo odakle je odavno pobegao, ovoga nisi mogao da nateraš da ode tamo gde nikada nije bio.

Ostadoše obojica dosledni, i umreće tako za koju godinu rastavljeni…

Mene zanima ko je više dao državi. Da li ovaj što je preko četrdeset godina glumio gospodina, smeškao se svakome ponizno u lice, ponavljao kako ima neodloživa državna posla, kako zemlja ne sme da čeka, ili ovaj što nikada nije hteo da napusti svoju zemlju, onu po kojoj gazi i onu koja ga je hranila?

Iz godine u godinu, iz proleća u leto, iz zime u jesen…

Ne znam i mislim da to samo oni duboko u sebi znaju…