Piše: Carl Zuckmayer
Priredila: Daša Stojanović

Božićne praznike, prve otkako više nismo imali svoj dom, proslavili smo u “Belviju” kod Sardona; veselje i porodična sreća Peloovih nisu nam izazvali setu ili tugu: učestvovali smo u njihovoj sreći kao da je naša, a ja sam počeo da shvatam da u međuljudskim odnosima postoji neka vrsta “zastupanja”, kao u religiji, koje znači više od saosećanja ili saučestvovanja. Da je to zastupanje, a ne čista interesna zajednica, pravi koren svekolike ljudske evolucije – kako u smislu društvenog ugovora, tako i u smislu mira među narodima. Novogodišnju noć, smenu godina, takođe smo proveli zajedno. Sneg je bio visok; išao sam s Pjerom na skijanje kad god bismo imali malo vremena, a u rani sumrak sankali bismo se s decom niz krivudavi drum, kojim je i bez snega jedva iko prolazio, do stanice zičare u Veveju, i potom se ponovo odvozili gore.

Početkom jeseni sam u Cirihu, gde se spremalo izvođenje mog komada o Belmanu, doživeo “čehoslovačku krizu”, koja se potom bledunjavo i slabasno razrešila u onoj zloslutnoj “Minhenskoj konferenciji”, sa koje se Cemberlen, engleski premijer, vratio kući sa uzvikom “Peace for our time!”, mašući pri tom papirom sa Hitlerovim i Musolinijevim potpisom. Bio je to prvi “appeasement” sa dalekosežnim posledicama. Hitleru su date odrešene ruke, a on ih nije gurnuo u džep, ili bar ne u svoj.

Bili su to turobni dani. U Cirihu je bilo naređeno probno zamračivanje, sirene su zavijale, svetla se gasila, a domaća mladež je sve to shvatila kao sjajnu šalu, lutala ulicama uz smeh i vrisku ili koristila tamu, za šta bi drugo, za ljubavne igrarije. No čak je i meni, koji sam dotle još naginjao iluzijama, postalo jasno da je lavina krenula, pa makar i sa zadrškom. Kod haubičkih granata “sa zadrškom” znači da se one prvo zariju u zemlju, kako bi potom eksplodirale sa još većom razornom moči.

Dolazili su, doduše, prijatelji iz Nemačke i pričali kako su u Berlinu prilikom delimične mobilizacije, objavljene tokom krize, rezervisti psovali, a ostali bili krajnje utučeni i prkosni, kako o želji za ratom ili čak oduševljenju u nemačkom narodu ne može biti govora. Ali nas to više nije moglo da prevari. Znali smo da se diktatura u kritičnom trenutku nimalo neće obazirati na raspoloženje u narodu i da će propaganda već nekako napujdati masu kad dođe vreme. Kada je “Belman” bio postavljen, nisam ni posumnjao da će to biti moje poslednje izvođenje u jednom nemačkom pozorištu – a možda i poslednje uopžšste. Sa režiserom Leopoldom Lintbergom, Velterlinom, Hirsfeldom i ostalim glumcima to je još bio lep, poletan pozorišni rad. U nedelju pre premijere organizovali smo matine u Ciriškom pozorištu; Hans Fer, profesor iz Berna, koga sam poznavao jos iz studentskih dana u Hajdelbergu i koji mi je bio naklonjen, održao je predavanje o “Vijonu švedskog rokokoa”, a ja sam uz gitaru, koju sam tada još sasvim solidno svirao, recitovao Belmanove anakreontske pesme iz “Spevova” i “Epistola”. Elze Lasker-Siler (njene pesme su nezaboravne) tada je takođe živela u Cirihu kao emigrant; prisustvovala je i mojoj prvoj premijeri u Berlinu, pa je sada došla iza bine toliko očarana tim pesmama da sam morao da joj ih pevam čitavo popodne. Slavili smo i uživali u društvu prijatelja gde god i kad god je to bilo moguće, sve do u ranu zoru, kao u noći posle premijere, a svi smo bili svesni da se ova gozba održava na vulkanu.

Prilikom raznih poseta Parizu i Londonu ove godine sam, osim toga, morao da uvidim koliko opušten, ravnodušan, ciničan stav tamošnji vodeći krugovi, političari, intelektualci, novinari, imaju spram “fenomena” Hitler i njegovih eskapada, gromoglasnih pretnji i nasilništva. Pas koji laje ne ujeda. Ili: ne treba ga dirati, možda jos i ujede. Mnoge su opili njegovi uspesi i pompezno širenje moći, gotovo da su mu zavideli, a “narod” je svuda lako zaslepiti, u svim nacijama. Na zidovima pariških pisoara se mogao videti kukasti krst, kao u vreme procvata nacističkog pokreta, ili parola “La mort audz Juifs!”, ispisana masnim slovima. Prosto da se čovek oseti kao kod kuće. A u Engleskoj, koju sam prvi put posetio posle zauzimanja Austrije, jos uvek nesposoban da ćutim o tome, jedan me je otmeni gospodin, uz to još i član Donjeg doma, blago potapšao po ramenu: “This man Hitler”, rekao je, “I think we need him, all of us, as a bulnjark against Communism.”

Ljudi su se brzo odvikli od toga da ovog Mister Bastiona drzž za “ljuite a good chap” – ali su umesto toga svi Nemci postali krvoločni varvari. Ovo je, izgleda, bilo misljenje i Lorda Vansitarta, kod koga me je poveo Aleksandar Korda; odmah mi je dao na znanje da mu jedan Nemac, ma kog političkog ubeđenja, nikako nije dobrodošao. Nekoliko godina ranije, posle krvoprolića 30. juna 1934, navodno je velikodušno podržavao Hitlerove protivnike u Nemačkoj, na primer Treviranusa, političara doslednih stavova. Sada očigledno više nikakve veze nije hteo da ima sa svim tim. Verovatno ga je razočarala poslušnost s kojom je vrh nemačke vojske položio zakletvu Hitleru u vreme kada je još bio dovoljno moćan da ga svrgne. Kada sam uz čašicu viskija spomenuo svoje prijatelje u Nemackoj, ljude koji se, bilo levičari bilo desničari, nisu povinovali diktaturi, koji su svakodnevno stavljali glavu u torbu, to ga je razljutilo do neljubaznosti. Nemci su, izjavio je osorno, rođeni neprijatelji svekolike civilizacije i večito će ugrozavati sav humani svetski poredak. Pri tome nije važno lično držanje nekolicine, to su zanemarljive nijanse. S tim narodom se ne može drugačije nego onako kako su još Rimljani postupali sa Germanima, ili ih pokoriti ili ih proterati iza limesa. Nismo nastavili razgovor, tim pre što me je Korda, koji se uplašio da ću se sad ja razjariti i koji me je konačno i doveo ovamo, neprestano gazio ispod stola.

To je dakle bio britanski nacionalista. Ali čak je i Bernard Šo, stari socijalistički fabijanac, po pripajanju Austrije dao nepromišljenu izjavu da je jedan veliki diktator bolji od nekolicine malih. S onim “jednim velikim” čovek može da se nagodi. – To je bio stav takozvanog “Klajvdon-seta”, blago snobovske grupe aristokrata, političara, intelektualaca, kojoj je Šo tada bio bizak. Dve godine ranije, kada me je ljubazno pozvao na jedan veoma zabavan ručak (jer je “Kapetana iz Kepenika”, upravo objavljenog na engleskom, smatrao za “the best continental play”, mada je znao malo drugih), govorio je drugačije. Tada mu je Staljin bio “genijalni vođa razbojnika”, a Hitler vâš. O kraju nezavisne Austrije i svemu onome što je iz toga moralo da proizađe, tamo se uopšte nije ni razmisljalo, baš kao ni o zauzimanju Praga i uspostavljanju protektorata u proleće 1939. Austrija je za prosečne devizno solventne zapadne turiste, koji bi zimi preplavili Kicbiel ili Sv. Anton, bila zemlja zabave, tamo je bilo “gay and funny”, dame su flertovale sa instruktorom skijanja a gospoda sa hostesama u narodnim nošnjama, i niko nije primećivao bedu koja je vladala alpskim zemljama ili očajno stanje u Beču: tamo je i dalje bilo karnevala, balova i opere. Niti se razmišljalo o privrednom potpomaganju zemlje koja se borila za svoj opstanak. Umesto toga, svi su ambasadori, izuzev mudrog Fransoa-Poncea, krajnje impresionirani sedeli na tribinama prilikom parada za “Nirnbersku partijsku sednicu”. Zapadne sile, koje su potom mirne savesti sudile o nemačkim ratnim huškačima, imale su dobranog udela u Hitlerovom usponu i u izbijanju rata – mada to ne opravdava ništa što je počinila nemačka strana. Tek toliko da se ne zaboravi.

Naravno da je i u Francuskoj i u Engleskoj bilo i onih drugih, onih koji su znali i upozoravali. Velikog Čerčila nažalost nisam upoznao. Ali je kuća tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Dafa Kupera, u koju me je uvela njegova žena, lepa ledi Dajana Meners (ona je svojevremeno kod Rajnharda u Zalcburgu igrala pantomimu u “Miraklu”), bila oaza najbolje britanske tradicije i kulture. Bio je to veliki kavaljer, ne “stare”, nego nadvremene škole, čovek širokog duha i politički vizionar, koji se svojim “Taljeranom” pokazao i kao književnik i istoričar od formata. On i neke druge ličnosti, pisac i diplomata Harold Nikolson i njegov krug, za mene su bili i ostali uverljivi primeri za ono trajno, za one neosporne vrednosti koje je “Imperija” još od dana prve Elizabete i njenih pesnika davala Evropi i svetu.

Nikolson je stalno svraćao u Cafe Royal na Ridžent Stritu, a ostali u mađarske, grčke, skandinavske lokale Sohoa; francuski književnici i ljudi od pozorišta odlazili su kod Fusea ili u male restorane na levoj obali Sene, Fridrih Ziburg recimo u elegantni Madzim. Neverovatno vreme – sa današnjeg stanovišta. Kao da čovek doživljava svaki dan svetske istorije i – svojim pukim postojanjem – učestvuje u njenom stvaranju. Sećam se jedne večeri, marta 1939, kada sam tumarao pariškim “Bul’ Misom” sa nekadašnjim upravnikom Lajpciškog pozorista Detlefom Zirkom, čovekom koji je emigrirao zbog “nearijevske” žene i ubeđenja; razgovarali smo o materijalu za holandski film na kom sam tada radio. Najednom grad poče da bruji i odjekuje od zvona svih crkava. Posli smo ka “Ostrvu”, približili se katedrali Notr Dam i sa njenih kula, između truba, začuli hor dečaćkih glasova: “Habemus papam.”

Bilo je to onog dana kada je Kardinal Paceli, nekadašnji papski nuncije u Berlinu (tamo sam ga upoznao u kući Zolfovih), bio izabran za Svetog Oca rimo-katoličke crkve – poslanstvo koje mu je natovarilo beskonačne probleme i beskonačne nesporazume. Iako je Zirk bio protestant, obojicu nas je potresla sudbinska moć trenutka. Kao i bezbrojni ljudi, skinuli smo šešire i kleknuli dok je pariški biskup delio blagoslov sa prozora.

Ne mnogo kasnije, u Parizu mi se dogodilo nešto veoma važno. Vračajući se iz Londona, sreo sam se sa ženom u Parizu, gde je za režisera Ofilsa trebalo da završim rad na jednom filmu; za to mi je bilo potrebno nedelju dana više nego što je bilo predviđeno i nedelju dana preko datuma na našim vizama. Kako je za produženje bila potrebna posebna preporuka, otišao sam u kancelariju pesnika Zana Zirodua, koga sam svojevremeno upoznao u Berlinu; on je bio prvi državni sekretar Ministarstva spoljnih poslova. Primio me je veoma ljubazno i pitao zašto ne bih ostao u Francuskoj, gde imam drugačije mogućnosti za rad i druge kulturne veze nego u Švajcarskoj, i sve to na samo sat leta od Londona. A šta – uzvratio sam pitanjem – šta će se ovde dogoditi sa emigrantima kada izbije rat? Hoće li nas pohapsiti? Zar ne bi već sada trebalo da se razmišlja o alternativi? – “Ali, dragi gospodine,” rekao je Zirodu, aludirajući sa smeškom na naslov svog čuvenog komada o ratu za Troju – “taj rat se neće dogoditi.”

Ovaj čovek je imao uvida u najtajnije dosijee svetske politike. Napustio sam njegovo sedište sa – po prvi put jasnom – rešenošću da što pre napustim Evropu.

Sutradan smo sa Ziroduovim preporukama otišli u prefekturu. U čekaonici je sedelo zbijeno mnogo stranaca, mahom izbeglica iz Spanije, a mnogi su morali i da stoje. Za stolom je sedeo službenik, dokono gledao u prazno i igrao se olovkom. Otišao sam do njega, predao naše pasoše, kao i preporuku, i upitao ga koliko će to trajati. On slegnu ramenima i pokretom ruke me uputi ka ostalima. Iako je mnogo ljudi stajalo, jedna relativno udobna, presvučena fotelja je bila slobodna. Na presvlaci su bile sasušene, tamne mrlje. Saznao sam da je dan ranije na ovom mestu jedan stari gospodin iz ko zna koje zemlje presekao vene. Ruke je bio sakrio za leđa. Primetili su tek kad je iskrvario. I nama je bilo draže da ne sednemo na fotelju, pa smo se spremili na beskonačno čekanje. Odjednom mi se neko obrati – i to Lajoš, brat Edena fon Horvata. I on je bio ovde zbog produžavanja legitimacije. “Jesi li tutnuo novac onom čoveku za stolom?” šapnuo mi je. Zbunjeno sam ga pogledao. Nije mi ni na pamet palo da tako nešto može ili čak mora da se uradi. “Ako to ne uradiš,” rece Lajoš tiho, “nikad nećeš stići na red, tu ti nikakva preporuka ne pomaže.” Ja se neprimetno prikradoh službeniku i zamolih ga da mi vrati pasoš na kratko, nešto sam zaboravio. On mi ga dade i ne pogledavši me, a ja gurnuh unutra jednu ne bas zanemarljivu novčanicu. On je i dalje gledao u prazno i igrao se olovkom, ali posle izvesnog vremena pasoš nestade ispod stola. Nisam morao dugo da čekam da me prozovu; moj slučaj se u susednoj kancelariji rešio bez problema. Moja odluka da napustim ovaj kontinent bila je još čvršća.

Uveče smo otišli na premijeru operete u kojoj je Oskar Karlvajs, emigrant iz Austrije, igrao glavnu ulogu. Bila je to surova igra. U garderobi se znojio od treme, drhtavih usana je neprestano ponavljao tekst. Na pozornici je blistao i smešio se, igrao i cupkao, kako je već uloga nalagala, pevao šansone na bis, vodio munjevite dijaloge, čak i improvizovao – i sve to na jeziku koji je ranije možda dobro znao, ali koji do pre skoro godinu dana nije bio jezik njegove profesije: a kako su baš Francuzi osetljivi na nepravilan ili nespretan govor! (Samo su Nemci voleli glumce koji govore sa stranim naglaskom – recimo Moasija ili Sokolova). Nekoliko godina kasnije gledao sam dražesnog Karlvajsa opet u istoj situaciji, ovoga puta je to bila glavna uloga u jednoj njujorškoj premijeri, stravičan tekst koji je morao da govori na engleskom. I kako da čovek ne dobije srčanu manu od toga? Od nje je, kada je sve prošlo i kada je ponovo mogao da igra na maternjem jeziku, i umro. Tada, u Parizu, izgledao mi je kao neko ko bez štapa za balansiranje i mreže mora da hoda po visoko razapetoj žici. Ali Karlvajs ju je prešao. Uspeh je bio veličanstven, pariška publika oduševljena. Kasno te noći slavili smo ovaj događaj u tek otvorenoj Taverne Viennoise, koja je Parižanima bila zamena za salcburški bar Mirabell. Karlvajsu su tapšali kad je ušao i morao je još jednom da otpeva svoje hit-šansone uz klavirsku pratnju. Potom su dva krajnje feminizovana Austrijanca u narodnoj nošnji, koji su verovatno emigrirali zbog nesavladive međusobne privlačnosti, odjodlovali “Nadvojvodu Johana”:

Gde god krene, gde god stane,
Na srcu mu teške rane – –

Kao šaljivđije su “autres-chiens”, kako su ih zvali u Prvom svetskom ratu, još uvek bili omiljeni. U mislima sam već stajao pred američkim konzulatom…

U Ženevi mi nije bilo teško da – zahvaljujući velikodušnoj podršci iz Amerike, o čemu će jos biti reči – dobijem turističku vizu, mada ograničenu. Moj jedini cilj bio je da odem pre no što bude kasno. No to nam je bilo dovoljno. Vreme lakovernosti za mene je bilo prošlost. Znao sam da “neznani kaplar” iz Prvog svetskog rata neće mirovati dok ne postane “Vrhovni vojskovođa” nekog drugog. Bezmalo sam osećao miris ekrazita u vazduhu. Više nismo smeli da gubimo vreme. Nas predah u Švajcarskoj i u Zapadnoj Evropi, mir i skrovitost u kući dragih prijatelja u Sardonu, svemu tome je došao kraj.

Kako nismo mogli da ponesemo sve ono što se nakupilo tokom proteklih godinu dana, knjige na primer i nešto malo posuđa, moj prijatelj Pjer mi je za sav višak doneo jedan starinski drveni kofer sa ispupčenim poklopcem i metalnim kopčama; na poklopcu su stajala velika slova V. H. U tom koferu Viktora Igoa zatekli smo svoje stvari posle rata.

Bio je maj. Ženevsko jezero blistalo je u punom sjaju idiličnog proleća. Nikada mi se priroda nije učinila tako spokojnom, tako harmoničnom: od severa i juga izatkana, srce starog kontinenta. Sveta kome pripadamo.

Preko puta, na drugoj strani jezera, u francuskoj banji Evian, održavala se neka “Internacionalna konferencija o izbeglicama”. Ali nisu tamo zasedale izbeglice, nego izaslanici i vladini činovnici različitih naroda, pa i Lige naroda; bavili su se sudbinom begunaca koji su plavili granice, a pre svega formalnostima, recimo izdavanjem Nansenovih pasoša i sličnim. Ova konferencija, kako to sa konferencijama inače biva, nije dovela ni do čega što bismo mi, kojih se ona zapravo ticala, primetili. Ali je za kraj, poslednje večeri, tamo priređen banket i moćan vatromet.

Stajali smo na terasi hotela “Belvi”, ispod stare lipe; videlo se čitavo jezero od ušća Rone do daleko na zapad, i videli smo kako rakete zuje u nebo i kako se fantastične svetlosne prilike šire vazduhom. Baš lepo što su nam napravili tako briljantan ispraćaj, pomislih.

Prijatelji su nas ispratili do samog broda, na molu u Roterdamu. Gustav Kapsrajter je stigao iz Austrije, šetali smo čitav dan po Hagu, gledali Vermera u Maurits-Huis, jeli i pili zajedno, mirni i vedri, baš kako treba. Na brodu smo zatekli pisma prijatelja iz zemalja koje su već polako nestajale, među njima i jedno nezaboravno od Aleksandra Lernet-Holenije: “Ne žali se na svoju sudbinu”, napisao mi je, “ja ti na njoj zavidim. Videćeš svet čiji je zakon promena, u novom ćeš svetu postati novi čovek. Menjaj se! Menjaj se! Samo u promeni je život.”

Pre ukrcavanja smo se još kratko zadržali u Parizu, gde je trebalo da završim neki posao i da uteram ostatak honorara, što je kod malih privatnih filmskih kompanija težak posao: kad god stigneš, blagajnica ili šef su upravo otišli na ručak… Naš odlazak dobio je dramatičan obrt, sa primesama kriminalne groteske. Da bismo stigli do željezničke stanice, bila su nam potrebna dva taksija zbog količine prtljaga, pa smo mi neoprezno sa psom ušli u prvi, a drugi, sa prtljagom, trebalo je da nas sledi. U saobraćaju smo izgubili drugi taksi iz vida – i stajali smo tako na stanici, voz samo što nije pošao, a našeg prtljaga nema. Taksista koji nas je vozio izjavio je kako ne zna onog drugog vozača – a mi nismo zapamtili broj – i kako se u Parizu često događa da se taksi koji vozi samo prtljag uopšte i ne pojavi, nego da ode u Marsej, gde se sadržaj kofera može veoma povoljno prodati. Već smo videli kako naša poslednja odeća, odela, cipele putuju ka Sredozemlju… Ali se drugi taksista pojavio u poslednjem trenutku, imao je mali kvar, i pomogao je nosačima da na brzinu ubace sve, dok su se kupei već zatvarali. Na peronu se pojavila i Frederike Cvajg, veoma potresena, sa vešću da je prošle noći Jozef Rot umro u delirijumu.

Prethodne večeri, poslednje večeri u Parizu, G. V. Pabst, filmski režiser, nas je pozvao u ekskluzivni restoran Vert Gallant na ostrvu Sv. Luja. Puno smo pili, prvo suvi beli Sancerre sa Loare, pa burgunjsko vino, pa još nekoliko konjaka. Na rastanku nismo želeli da se vozimo taksijem sa prijateljima, potreban nam je, tako smo rekli, svež vazduh, pa smo prošetali. Hteli smo da budemo nasamo. Išli smo, moja žena i ja, prvo levom obalom, a potom smo preko jednog od mostova pošli ka desnoj. Na sredini mosta smo zastali, seli na ogradu, čvrsto se zagrlili. Bili smo pijani. Nismo znali da li se smejemo ili plačemo. Svetla grada ogledala su se u brzoj crnoj vodi. Na Notr Damu i na drugim tornjevima je izbila ponoć. Ljubavni parovi su se zagrljeni naslanjali na stubove mosta, ispod mosta se možda neki klošar uvijao u svoj poderani kaput. Sa ukotvljenih šlepera čuo se smeh i pesma, svirka harmonike, kreštavi ženski glas. Čuo se grad, videlo se kako iskrici i vrca. U takvim trenucima čovek ne zna šta se dešava u drugome, a šta u njemu samom. Čuo sam kako moja žena muca – “sve ovo… možda nikad više… možda srušeno, u ruševinama… sve ono što smo…” Načinila je širok pokret rukom preko reke, preko grada, preko našeg kontinenta, “tako lepo…” uzviknula je i pokazala na svetlucav tok Sene.

A ja nisam video Senu, nisam video Grad svetlosti. Ja sam video Rajnu. (Iz: Carl Zuckmeyer, Austreibung 1934-1939, Stuttgart 1983.)

——
Cukmajer, Karl (Zuckmayer, Karl), rođen u Nakenhajmu kod Majnca decembra 1896, umro u Fispu (Švajcarska) januara 1977; poznat i veoma uspešan nemački književnik, dramski pisac i scenarista; zbog njegovog otvorenog suprotstavljanja nacionalsocijalizmu i jevrejskog porekla nacisti 1933. zabranjuju izvođenje njegovih pozorišnih komada; iste godine Cukmajer emigrira u Austriju, 1938. u Švajcarsku, a 1939. u Sjedinjene Američke Države; 1939-41. radi kao scenarista u Holivudu i docent na Piskatorovoj Pozorišnoj školi u Njujorku, 1941. kao farmer u Vermontu, potom kao slobodni pisac; posle rata vraća se u Nemačku; od 1958. živi u Švajcarskoj, čiji državljanin postaje 1966. Njegova autobiografija Als wär’s ein Stück von mir (ovde: odlomak o odlasku u egzil pred II svetski rat), smatra se značajnim dokumentom književne istorije 20. veka.