Piše: Silvija Šesto

– Pa bio bi red da konačno odemo negdje i u miru proslavimo novu – rekla je mama.
– Nova se obično ne proslavlja u miru – rekao je tata.
– Znaš ti Zvonko dobro na što ja mislim – i ja sam znao na što mama misli. Njihov me razgovor zatekao na zahodu. Pritajio sam se i slušao dalje.
– A kako ćemo to izvesti? – pitao je tata.
– Imam ideju. Jednostavno. Spojit ćemo bakice i djedice i našu milu dječicu i nek se vesele. Što se mene tiče možemo unajmiti sobu u hotelu i dobro se naspavati – rekla je mama i ja sam je potpuno shvaćao. Piksi i ja smo sedam dana u tjednu nemogući. Zamišljao sam kako bi to bilo da sam ja na mjestu svoje mame. Zamišljao i brzo zaključio: pobjegao bih glavom bez obzira. Ali ipak, nije to lako. Naša nas mama voli. Voli nas i tata, al Piksi i ja si ne možemo pomoći.
– Reći ćemo tvojima da su nam Cilerovi kupili kartu za doček i da su nas stavili pred gotov čin. Reći ćemo koliko su skupe bile karte i to je to – u to su vrijeme i morski djed i baka bili u Zagrebu. Obično dođu pred Božić i spavaju kod svog trećeg sina Drageca, tate našeg bratića Vodenog.
– A što ćemo reći tvojima? – tatu je očito zapalila mamina ideja, a mene je već opasno nažuljala ona školjketina. Ali kaj, sad nisam mogao van. Morao sam odslušat sve do kraja.
– Isto – nastavila je mama – Nek svi dođu k nama i osim što će dočekati novu, čuvat će i našu zločestu dječicu – naravno, Onči si je već odavno sve organizirala. Slavila je novu u nekom stanu od Kuruzine sestrične. Po cijele je dane pjevušila i tjerala mamu da joj peče neke sitne kolačiće i govorila:
– Moram i ja nekaj napraviti za slavlje.
– Pa onda napravi ti! – govorila je mama, ali mame ko mame, rođene su za popuštanje, pa je Onči sudjelovala u pripremanju kolača koliko i mačak Kreponja u pisanju mojih zadaća. Ostalo joj je tek da ih odnese.
– Kaj se mene tiče, ja sam za. Nije loše. Baš bi se mogli malo opustiti… – tu su tata i mama završili planiranje i baš kad sam mislio da mogu van, tata je upao u zahod. Snašao sam se brzo tako da sam se sakrio iza vešmašine. Poslije sam se konačno mogao uputiti u sobu. Dobro je da je Piksač bio u tom svom vrtiću, jer malac bi me sigurno tražio i bio bih otkriven. Čim me nema sekundu na vidiku odmah digne paniku.
I tako sam ja, sasvim slučajno, saznao za mamine i tatine tajne planove.
– Je i tak. Je pa nismo mi krivi kaj su Cilerovi… – nekoliko dana prije proslave mama je počela muljati. Tata ju je odlično pratio:
– I tak. Vi dođite. Tu bu vam lepo. Je, s djecom. Pa normalno, ne bumo valjda djecu furali sa sobom – shvatio sam da je s druge strane žice bio djed Maki. I inače su naši djedovi napravljeni od čudnog materijala. Vole nas na daljinu, al kad smo Piksi i ja blizu njih imam neodoljiv osjećaj da im idemo na živce. S bakama nije tako. One su valjda naučile bolje trpiti.
– Joj, al kak bu to ispalo…? – tata je sumnjao.
– Pa što. Rasporedit će se. Piksi tvojima, Tomek mojima. Ili obrnuto. Snaći će se. Ionako ih rijetko čuvaju. Nek se malo bolje upoznaju s unucima – rekla je mama i više o tome nisu pričali.
– Dobro, tak. Tu vam je francuska, tu šunkica, odojak se još peče. Šampanjac je u frižideru. Sve okej? – pitala je mama baku Dudu.
– Sve sam zapamtila, al… – mama i tata još nisu ni izišli kroz vrata, a Piksač je već radio dar-mar od djeda Pikija. Skakao mu je po glavi, a tu i tamo bi boksnuo i djeda Makija. Ali stanje je koliko toliko bilo pod kontrolom sve dok…Ah, ali o tome vam uopće nisam nikada pričao…Sve dok se na vratima nije pojavio stric Dragec koji si voli popiti, a kad cugne onda je pravo malo dijete. Piksi i ja mu tada nismo ni do pete. U ruci je imao neki veliki paket. Ljuljao se po dvorištu kao prepolovljen Piksijev Titanik.
– Otkud sad on? – mama se zgranula.
– Otkud znam – tata je slijegao ramenima.
– Sad će biti stvarno frka – zaključila je mama.

Onaj paket strica Drageca zapravo je bio stručak turbo raketa. Onih koje kad se ispucaju, ne samo da treskaju ko lude nego još i ispuštaju boje. Djed Piki se hvatao za glavu. Posebno je on bio alergičan na svakojake novogodišnje prskalice. Mama i tata su bili na pola odluke da ostanu, jer osim dvoje sad su djedovi i bake morali čuvati troje djece, ako ne i više računajući predobro raspoloženog strica. Ipak su otišli, jer mama je tiho šapnula tati što sam opet nekim čudnim slučajem čuo:
– Zvonko, sad ili nikad!
Što je poslije bilo sve se lijepo moglo vidjeti na snimci. Sve sam snimio. Uzeo sam kameru i snimao vruću atmosferu. Osobito mi je uspio onaj dio filma u kojem je stric raketu skoro ispucao sebi u facu i da nije bilo bake Dude tko zna što bi bilo. Kad su se artiljeriji na dvorištu pridružili i djeda Piki i baka Štrudla smijuriji nije bilo kraja. Ispucavali smo svuda. Sve je bilo šareno, a dlakonja Benzo i mačak Kreponja su umirali od straha. Na sreću, nakon dva sata nestalo je artiljerije, stric padobranac je zaspao, i sve se malo smirilo. Malo… Mami i tati nisam dugo otkrio da sam sve snimao. Tek sam im poslije mjesec dana to pokazao. Kad su sve pogledali dugo su šutjeli. I gledali se. Bilo mi je jasno da imaju grižnju savjesti. Slično kao ja nekad u školi zbog jedinica. Na sreću, s vremenom ti se savjest nekako privikne i sad ih čisto dobro podnosim, pa mi se čini da je tako slično i s njima. A možda imaju tako blažene face i zbog toga što su se dobro odmorili. Zapravo naspavali. Sretna im nova!