Piše: Stefan Simić

Ogovaranje, jedna od najnižnih stvari na svetu. Pogotovu kada se otkrije ono što smo rekli…

I opet toliko puta nasednemo.

Onda se čuje, pročuje i šta bude?

Ko je koga, zašto, kako, sa kim, zbog čega i tome nema kraja…

Ljudi da bi pridobili pažnju jednog pričaju loše o drugom, ili bar ispričaju priču tako da bude zanimljiva. Nije bitno da li se nešto stvarno desilo, bitno je da se nešto priča. Unesu samo malo neistine, kao jak začin, tek toliko da promene red i smisao, zagolicaju maštu i naruše ugled onog drugog.

Svako tu unese delić sebe, kao za slavskim stolom, ne puno taman toliko da prilagodi priču sebi i onda svaki događaj, pa i onaj najnormalniji, postaje trač…

Pola naše estrade živi od tračeva, druga polovina ih pravi. Novinari takođe, političari, mediji uopšte. Ne odnose više prevagu ideje i sukobi mišljenja, već tračevi i intrige. Izborne kampanje pretvaraju se u najgoru lakrdiju gde svako o svakome zna neku intrigu i nju, u odgovarajućem momentu, iznosi na političku trpezu.

Za svakog ponešto, pa ti vidi za koga ćeš da glasaš…

Da vam ne pričam šta sam sve čuo o sebi. Ovo što pišem su dečije zezalice u odnosu na živote koje sam proživeo u tuđim pričama. Kamo sreće da je nešto od toga istina, ili da se bar nešto od toga i desilo, dok ovako, ponekad, zavidim samome sebi što sam odigrao toliko glavnih uloga u životima mnogih a da to nisam ni znao.

Još samo čekam da mi isplate sve te silne honorare, samo oni nikako da dođu…

Dok slušam ljude, shvatam, da ne postoji jedno mišljenje za sve, prihvaćeno i neoborivo, ne, postoji hiljade mišljenja, hiljade ćudi i uvek će se sporiti oko istih stvari. Nije bitno koliko je nešto očigledno, važno je da se o njemu priča.

Ne znaš samo šta je gore, pravdati se ili dići ruke od svega i gledati svoja posla…

Na kraju, kada se sve sazna, obavezno idu ona čuvena pitanja:

Kako si mogao? Odakle ti pravo? Šta ti zamišljaš? Zar stvarno tako misliš ili ti je izletelo? Ne, nisam pogrešno čula, moramo to da raspravimo ili smo ti i ja završili. Rekla sam ti u poverenju, sećaš se a ti odmah…

I kažite vi meni, nakon svega, gde to vodi?

Mada, priznaćete, da ima nečeg posebnog u trenutku kada znamo nešto što neko drugi ne zna i prosto ne možemo da odolimo a da mu ne kažemo. Posle kažemo tom nekom, razume se, da sve to ostaje među nama, i ostane, naravno, sve dotle dok se on ne sretne sa prvom sledećom osobom i zamoli je, isto tako, da ostane među njima.

I tako u krug…

Postoje ljudi kojima jednostavno moraš sve da ispričaš. Oni imaju taj poseban talenat da upijaju sve oko sebe i da to odmah raznesu poput poštara. Oni te neće ostaviti na miru dok im sve ne ispričaš, ili dok ti oni sve ne ispričaju. Pravdaće se kako se njih to ne tiče ali, eto, čuli su i zašto to ne bi podelili i sa tobom?

Dobro znaš da su tračare, uverio si se u praksi hiljadu puta. Dobro znaš da bi sve živo dali da čuju nešto što niko ne zna a i ti, ponekad, ne možeš da odoliš pred naletima njihove radoznalosti. Ispričaš im sve od reči do reči iako znaš da će posle tebe odmah zakucati na stotine vrata i preneti to svima.

Nema veze, pravda se tračara u tebi, bar se nešto priča…