Piše: Sven Popović

San i topljenje glečera

Zaljubljen sam u djevojku koja ne postoji. Ne znam ni kako izgleda, no sinoć u snu čuo sam njen glas. Nazvala me i pričali smo. Glas joj je otopio sve glečere što plutaju u meni. Izazvala je totalno globalno zatopljenje. Poplave i sve. Nestala je zajedno sa snom. Java ju je sastrugala s mene. Ali ne i njen glas. I dalje mi lupka lubanjom. Tako je topao. Ne znam tko je ona, ali moram je pronaći. Usamljenost me nikada nije tako gadno tresnula kao kad sam probudivši se pušio na prozoru. Cigaretu sam morao zapaliti na plinsku pećnicu. Upaljač sam ostavio sinoć u kafiću. I noć je tiha. I noć je meka. Samo ja i zvuk sagorijevanja cigarete. Pokupio sam se nazad u krevet. Tražio je u svakom snu. Nisam je našao.

Zavezao sam tenisicu koja se uporno odvezivala. Crvene Conversice koje nisam obukao od zadnjeg dana srednje škole. Puhao je vjetar i izgledalo je kao da će pasti kiša. Neki kurac, valjda prašina, mi je ušao u oko. Tramvaja i dalje nigdje nema. No ne žuri mi se. Znam da će me glas s druge strane čekati. To je samo san, reći ćete. Možda. Možda taj momak s druge strane vodi bolji život. Možda sam ja njemu tek san. No pitanje je zašto bi on imao bolji život od mene?

Kako pronaći osobu koja možda ne postoji? Nisam znao odgovor, no nemoguće su mi se misije uvijek dopadale. Postoji nešto romantično u jurišanju na vjetrenjače.

Knjiga snova

Nazvao me i rekao da će kasniti. To mu je prešlo u naviku. Nije baš pohvalna karakteristika, ali nije me smetalo. Rekla sam mu da ću ga čekati u knjižari. I tako sam listala knjige čiji su mi se naslovi sviđali. No slova su se konstantno prestrojavala i ispisivala sinoćnji san. Nastojala sam ga zaboraviti, no nekako se sve trudilo podsjetiti me na njega. Nakon nekoliko godina praznine, sanjala sam. I to mi nije mnogo značilo. Ali čini se da ostatku svijeta je, jer se svojski trudio natjerati me da razmišljam o tom snu.

Pa dobro, kad se već i slova prestrojavaju, zašto ne?

I dnevnik mi je postao težak. Olovna slova formiraju redove i riječi počinju nalikovati na ozbiljne vojnike koji mi marširaju mozgom i kopaju po sjećanjima. Ne usudim se ni pomisliti koliko bi težak bio da moram zapisivati i snove.

Sinoćnji je san težio više od običnog dana. To je pola stranice. A možda više i od teškog dana. To je obično stranica i sedam, osam redaka. Upoznala sam momka. Znali smo iz prošlog života. I znali smo sve jedno o drugome. Na kojoj strani kreveta volimo spavati. Prvu pjesmu koje se sjećamo. Imena stabala na koja smo se penjali kao djeca. No opet, ovo je novi život i upoznali smo se ispočetka. Znao je sve o meni, no unatoč tome ga je sve zanimalo. Kao da sve što ugleda vidi prvi put.

Lutati i ne biti izgubljen

Otkuda krenuti? To je dobro kod toga što ne znaš gdje je cilj, što nikako ne možeš zalutati. Svako je skretanje dobro. Mislim da sam tako nešto pročitao u nekoj zen poeziji. Ili Alisi u zemlji čudesa. Promatrao sam izloge i mutne odraze ljude koji prolaze. Duhovi u staklu. Zarobljeni su. Promatram i knjige u izlozima. Bezveni naslovi. Bezveni autori čije baljezganje čitaju malograđani u javnom prometu. Negativne misli. Van. Tražim djevojku svog života.

Negdje između

Vidiš ti ovo?
Vidim.
I, što ćemo?
Zar bismo nešto trebali napraviti?
Čuj, u zadnje vrijeme su tamo gore napravili dosta grešaka po pitanju administracije sudbine.
I mi bi trebali nešto ispraviti?
Pa da.
To nije naš posao, mi smo…
…detektivi, znam. Ali ovo mi izgleda kao interesantan slučaj.
Ne bi se trebali petljati.
Nećemo, barem ne izravno.
Što predlažeš?
Posrednika.
Koga imaš na umu?
Pavela.
Ali njima već dugujemo uslugu.
Sredit ćemo to već nekako.
Što predlažeš?
Možemo im prodati nekoliko kvadratnih kilometara neba iz njihovog doba.
Nije li to previše?
Čeznu za tim već jako dugo, stalno gledaju to nebo.
A dobro, dok god nas šefovi ne skuže.
Neće.

Prije sna i topljenja glečera

Ostavio je upaljač na stolu. Ništa, sad imam dva. Iako ovaj moj nešto kašljuca. Vratit ću mu ga sutra kad ga vidim. Hoću kurac. Tko mu kriv? Idemo sad dalje, nas nekoliko. On je bio nešto loše volje i nije htio ići u sljedeći kafić. Tour de birtija. Tako se to zove. U sljedećem kafiću nailazimo na nekoliko kolega novinara. S drugog glazbenog websitea. Nešto stariji. Neki dan smo ih dobili na basketu. Zajebavamo ih da nam moraju platiti pivo. Plaćaju.

Uglavnom ne govorimo ništa pametno, pričamo o novom albumu tog i tog benda i kako nam je lošiji od prijašnjeg, nije to više rokenrol, omekšali su, nije to dobro, kurac, ispolirana produkcija. Na svaku drugu zelenu bocu dolazi mjera pelina, refren na pivski verse. Jedan od kolega predlaže da idemo dalje, u sljedeću birtiju. Rekoh, može.

Tamo opet po starom. Bendovi, čovječe, Exile on Main St. jedan je od najboljih rokenrol albuma svih vremena. Ma, vjerojatno najbolji. Libertinesi su spasili našu generaciju. Arctic Monkeysi su prodane duše a Coldplay treba streljati ili kamenovati. Ali tamo vidim jednu curu, spavali smo jednom, bili smo poprilično pijani. Opet pričamo. Ona, Igi (stariji kolega) i ja. Trkeljam nešto o kulturalnim studijima, ona me ispravlja. To nije Stuart Hall rekao. Kurac, nego tko? Raymond Williams. Što ne piše taj krimiće? To je Raymond Chandler. Aha, da, zbogom, dragana moja. Hoćemo do mene, pita ona. Kimam. Krećemo, kažem, čekaj da zapalim, jebeni upaljač ne radi. Bacam ga.

Tamo, malo dalje u njenom stanu ja sjedim na podu, potpuno razvaljen. Njena glupa mačka me stalno grebe i ostavlja dlake po mojim novim hlačama. Ova pušta Neila Younga. Meni se povraća. Kažem joj to. Kaže da odem na wc. To i radim. Pljuskam se vodom. Pijem vodu. Ne povraća mi se više. Sad mi se samo vrti. Vraćam se u sobu, bacam se na madrac. Jebena mačka opet nasrće na mene. Idem spavati, kažem. Koji si ti krele, kaže.

Opet između

Telefonske govornice su relikvije prošlog vremena. Tko ih, zaboga, još koristi? Mi. Ulazim u govornicu i ne ubacujem karticu. Odmah zovem. Halo, da, s Pavelom me spojite. Ej, zdravo, druže. Čuj, trebam uslugu. Znam da vam dugujemo, ali slušaj me, imam dobru ponudu. Jako dobru. Nekoliko kvadratnih kilometara neba, što kažeš na to? Kakvog neba, što misliš? Pa onog koje vam nedostaje. Da, slušaj ovako, trebaš nabaviti upaljač. Zašto? Da bi naštelao zvijezde, tako ti to ide, ne štelaš ih dramatičnim činovima, nego sitnicama. E, vidiš, taj upaljač treba doći do ove djevojke. Razumiješ me? Okej, savršeno. Javi kad završiš zadatak.

Vrane i upaljači

Što si on misli, tko je? Anđeo, možeš misliti. Ako su svi anđeli takvi gnjavatori, bože me sačuvaj. Kao da nemam pametnijeg posla nego tražiti upaljač. Baš taj jedan. U gradu od više hiljada upaljača. Odbačenih i živih. Nemoguće? Samo ako ste amater. Ja to nisam. Prvo hakiram u kvartovski arhiv, gledam kad je momak zadnji put kupio upaljač. Na putu u grad. Nije dugo trajao. A onda gledam gdje je sve išao, razmišljam kako bi on razmišljao. Pripito razmišljam. Znam njegove omiljene birtije, provjerio sam svu dokumentaciju koju imaju u njemu. To je zapravo najzajebaniji dio. Ti anđeli bi bez problema mogli nabaviti svu potrebnu dokumentaciju, ali onda bi ih šefovi pitali zašto su im trebali. I onda bi nastupili problemi kad bi gazde skužile da su ovi petljali nešto s administracijom sudbine. Tu upadam ja. Ja mogu biti mnogo toga. Tako da sam se u obliku neonske svjetlosti raspršio po arhivu i doznao sve što mi je potrebno. I tako, sad sam bljesak mokrih tračnica i klizim gradom u tihim, tihim satima. Dakle, prvo je bio ovdje, aha, onda je odlučio ići doma. Očito je ostavio upaljač i zgrabio ga je njegov pajdaš. I onda su, aha, onda su išli tamo dalje i čini se da je ovaj bio toliko pijan da nije znao pripaliti cigaretu pa je mislio da je upaljač potrgan. Dakle, evo ga. Bljesak tračnica se odbija visoko i pretvaram se u vranu. Fiju! Kljunom sam zgrabio upaljač. Sad trebam pronaći nju. Piece of cake.

Kasnim, oprosti

Navikla je na to ali ne bi trebala biti naviknuta. Ja sam kreten, priznajem to i ništa ne radim po tom pitanju. Sebičan sam, priznajem to i ništa ne radim po tom pitanju. Odlučio sam se ne truditi više nego što je potrebno. I vidim je, čita neku knjigu. Debelu. Predobra je prema meni, znam, i trebao bih raskinuti s njom, ali naviknut sam na pažnju i strpljenje. I nesiguran sam. Jako sam nesiguran.

Kasnim, znam. Oprosti.
U redu je.
Idemo?
Gdje ćemo?
Da pogledamo neki film?
Hm, ne da mi se danas.
Hoćemo li šetati?
Čini se da će kiša, ali nema veze.
Idemo onda.
Idemo.

Upaljač

Pras! Jebena vrana me ispustila. Skoro me razbila. Mater joj jebem.

Vjetrenjače

Spustila se noć i zadnji dnevni tramvaji su vozili i nisam je pronašao. Jedno po jedno gasile su se oči nebodera i u jednom od njih možda je ona. I tako krećem prema trgu. Olovnim koracima i grozničavog pogleda. Rasturila me noć. Rasturili su me snovi. I pratim tračnice i čini mi se da su sjajnije od uličnih svjetla. Možda ću je opet sanjati. Možda ću joj ovoga puta vidjeti lice.

Zadnja cigareta

On se otišao naći s prijateljima. Ja sam odlučila otići doma. I dala sam mu svoj upaljač. Tako barem neću popušiti zadnju cigaretu čekajući tramvaj. Sačuvat ću je za jutro. Pripalit ću je na plinskom štednjaku. Drhtila sam i gledala digitalne brojke koje su mi govorile kad će tramvaj doći. Vidjela sam upaljač na podu i pokupila ga. Frc! Radi. Odlučujem zapaliti. Jebiga, treba se zabaviti nečime dok ne dođe taj vražji tramvaj. Prilazi mi momak, izgleda kao da hoda u snu. Pita me imam li vatre. Odgovaram da imam. On šuti nekoliko sekundi. Shvaćam da se znamo od prije.

Nebo

Pošiljka dvojice detektiva došla je relativno brzo. Nismo znali što ćemo s tolikim nebom pa samo ga montirali iznad našeg nebodera. Iznad kvarta. Mlado nebo nad betonom i asfaltom i svim tim životima.