Piše: Stefan Simić

Baš su i meni sinoć javili, tragedija, šta drugo da kažem.

Ne znam kako je sa vama ali ja razumem tog čoveka, odlično ga razumem. Bio mi je blizak iako se nismo poznavali. Blizak jer sam igrom slučaja i sam mogao da završim tako.

Srećom nisam, mada ne treba izazivati zlu sudbinu…

Imao je tačno četrdeset godina. Živeo je u zgradi preko puta moje, na petom spratu, naše terase su gledale jedna na drugu. Stalno smo se sretali i mimoilazili ali nikada nismo progovorili ni reč. Baš pre neki dan smo čekali jedan pored drugoga u redu na kasi, malo je falilo da ga pozdravim ali uporno je izbegavao moj pogled. Ko bi rek’o da će to biti naš poslednji susret…

Koliko znam ni sa kim se nije zbližavao, posebno ne poslednjih godina u kojima se potpuno zatvorio. Živeo je tiho, povučeno, odsečeno od sveta. Uvek je išao svojim putem i gledao svoja posla pognute glave. Nije to bio ružan čovek, naprotiv, bilo je nečeg aristokratskog u njegovom držanju ali se videlo, naročito poslednjih meseci, da sve manje brine o svom izgledu. Bilo mu je dosta svega, ne znam kako drugačije da objasnim njegov postupak.

Dobro mi je poznat njegov lik, prepoznao bih ga u gomili iste sekunde, delovao je produhovljeno, isposnički. Mada sam sve do danas vrlo malo znao o njemu i njegovom životu. Sve što sam znao, načuo sam od drugih, doduše sve su to bila nagađanja i pitanje je šta je od toga istina.

Tek sam malopre, na sahrani, saznao više od rodbine i nekolicine prijatelja koji su došli. Zaprepastilo me je koliko je bio usamljen i nesrećan, nisam ni pretpostavio da to može da dobije tolike razmere…

Znam, reći ćete da nije ispravno da pišem i govorim o čoveku sa kojim nikada nisam progovorio ni reč ali nešto me tera da zapisujem ove radove. A kada se već o nečemu piše onda je red i da se pročita, vi slobodno prosudite i recite svoje.

* * *

Najgore što čoveku može da se dogodi u životu je da mu se ne dogodi ništa. To je najveće prokletstvo.

Ništa ne boli kao provincijska učmalost, osećaj kada znaš da si na periferiji dešavanja i da ćeš uvek biti na periferiji. Kada imaš razvijenu svest o svemu a nemogućnost da bilo šta promeniš i odupreš se apatiji koja je sve veća.

Šta god da se dešavalo u gradu, državi, ili u svetu, sve je prolazilo mimo njega.

Deca, automobili, umetnost, poslovi, događaji, razgovori, ogovaranja, sve je prolazilo bez njegovog pečata… Prošao je, u stvari, čitav njegov život a on ni u čemu nije učestvovao.

Držao se po strani, u strahu, da nije dovoljno dobar, da će možda nešto da pokvari, ili nekome da zasmeta.

Sve ga je vređalo, provociralo, plašilo, i šta god da je započeo ni u čemu nije mogao da pronađe svoju nit. I najbanalnija društvena aktivnost za njega je predstavljala represiju koju je jedva podnosio i iz koje je gledao što pre da pobegne…

Osećao se osujećeno, nepotrebno, suvišno, mislim da su to prave reči koje ga opisuju. Činilo mu se da nije bio nigde, da nije video ništa a opet je duboko u sebi znao da nije tako i da vredi mnogo više. Činilo mu se da ni u čemu nije bio dovoljno dobar i šta god da je probao u životu, naročito u mladosti, ili je bilo ismejano, ili nije bilo nikakvog odjeka.

Da je bar živeo u nekom velikom gradu onda bi mogao da se sakrije, promeni identitet dok je ovako bio potpuno uhvaćen u malograđansku mrežu gde su mišljenja o njemu bila strogo definisana. Tako to ide sa provincijama, čoveku se još od rane mladosti navuče oklop i svaki njegov pokušaj oslobađanja završava se omalovažavanjem i intrigaa. On nije mogao da prihvati sebe takvog, tako da nije imao kud.

Žalio se prijatelju kako su ljudi iz njegove generacije živeli i proživeli svoju mladost, završili škole, zaposlili se, osnovali porodice, pronašli sebe i svoja zanimanja dok je on sve vreme stajao po strani i nemo posmatrao sve to…

Kako da voli druge, postavio mu je pitanje, kada ni sam sebe ne može da voli? Kako da ode u neki veliki grad kada se plaši i malog? Kako da voli inostranstvo kada nikada nije bio tamo? A i šta bi ponudio svim tim nepoznatim ljudima, kada ga i ovde nisu primećivali.

Toliko puta je razmišljao da oduzme sebi život ali se plašio da stavi druge na trošak a i bojao se da ga pogrešno ne shvate. Kada su ga pronašli obešenog, pronašli su i koverat sa novcem koji pokriva troškove sahrane. Nikome nije želeo da se zameri, čak ni za života, u smrti.

I pored njegove brige za druge on je za većinu stanara bio nenormalan čovek, ludak, bolesnik mada bilo je i onih u zgradi koji su ga smatrali izuzetnim jer se nije mešao u tuđe živote, niti je zauzimao bilo čije mesto. Nikada ništa nije uradio što bi im zasmetalo, ni dobro, ni loše. Nije imao ni ambicije, tako da nije imao ni neprijatelje. Nikoga nije uvredio, nikome se nije svetio, samo je pratio svoju liniju sudbine i od nje nije odstupao…

Negde duboko u njemu nastao je raskol, a i tiha pobuna protiv svega koju je samo on razumeo. Posvađao se i sa sobom a i sa sredinom u kojoj je živeo, posvađao se sa svim onim što daje čoveku motiv da živi i da se uključi, bar formalno, u društveni život. On to nije mogao, ili nije želeo.

Teško je samo da se odluči da li je bio heroj, ili kukavica? Herojski je neučestvovati u primitivnim zabavama, pljačkanju naroda, obmanama kojekakvim koje se šire kao zaraza a kukavički je, možda, ne učestvovati ni u čemu i uskratiti sebe svih zadovoljstava ovoga sveta…

Koliko je samo takvih junaka koji stidljivo stoje na kapiji života očekujući nekoga da ih uvede. Nekada i sami zakorače, promuvaju se u gomili a onda preplašeni prizorima laži, interesa i maski… beže u svoju sobu, u svoj svet gde su najsigurniji…

To nisu bolesni ljudi, on su zdraviji od većine, to je nesreća društva, a i vremena, koje im nije pružilo ruku i dalo šansu u nečemu gde bi se pronašli. Oni su inteligentniji i osetljiviji od mnogih, da nisu vrlo lako bi se uklopili i zaigrali u ritmu koji diktira mentalitet i kolektiv. Jednostavno se nisu snašli, oslobodili i pronašli nešto, ili nekoga, ko bi im dao snagu i šansu da započnu nešto drugačije od onoga što imaju.

Ko zna šta se sve krije u njihovim dušama, kakvi sve neskladi, patnje i kakva sve pitanja koja svakodnevno sebi postavljaju. Ko zna koliko u njima ima nenapisanih stihova, neizrečenih želja i neodsviranih melodija koje možda nikada neće biti zabeležene.

Ko zna koliko je jaka njihova volja za životom i ljudima, samo treba da dođu do nekoga ko bi im pomogao da sve to ispliva na površinu.

Do njega niko nije došao, ščepala ga je smrt i odvela sa sobom.

Kažu da su njegove poslednje reči bile ispisane na velikom belom papiru zalepljenom na unutrašnjoj strani vrata. Papir već dva dana kruži komšilukom. Citiram –

Ja sada idem, zbogom.
Ne pitajte zašto, to je moja odluka.
Napokon sam uradio nešto što sam želeo.
Ipak sam, znači, postojao čim me više nema.
Tek sada to znam,
i srećan sam zbog toga
a nadam se da ste, najzad, i vi to saznali?
Hvala vam što brinete.
Zbogom.

</a