DOVOLJNO VELIKA REČ

Iako drhtim, iako padam, izmišljam
reč, dovoljno veliku za sebe:
ona nema nijedno slovo, ona nema nijedan
glas, nemoguća je sa njom svaka rima.
Teška je kao nadgrobna ploča, konačna
kao pečatni prsten na ruci Smrti.
Kad je izgovorim – procvetam kao rana.
Kad je prećutim – izlije se iz mene
svetlost: glatka sam površina jezera
u kome anđeo ogleda lice. Iako drhtim,
iako padam, izgovaram reč, pokrov za sva
moja rastrojstva. Nije li oholost davno
zapostavljena istina, nije li pad pokoravanje
jeziku koji drhtanje sabija u reč.