Piše: Stefan Simić

Sećam se trenutka kada nam je Simka, razredni starešina, na početku druge godine, na uvodnom času, najavila novu profesorku Srpskog jezika i književnosti. Naglasila je da ćemo od nje moći mnogo da naučimo ali i da se pripazimo jer je za razliku od Dragana Mitrovića, koji nam je do tada predavao, neuporedivo strožija i da više traži.

Bilo nam je svejedno ko god da predaje, bar meni. Nisam puno mario ni za književnost, ni za profesore, moja tadašnja adolescentska apatija bila je jača od svega. Međutim u slučaju Irene Miletić potpuno sam se prevario…

Pamtim njeno prvo predavanje, trenutak ulaska u učionicu i utisak koji je tada ostavila. Iako je bila desetak godina starija od nas delovala je poprilično ozbiljno za svoje godine, ni nalik drugim dvadesetšestogodišnjakinjama. Naprotiv, kretala se samouvereno učionicom, pričala je ubedljivo i nadahnuto, i nije ni jednog trenutka davala na sebe. Odmah je, još na prvom času, uspostavila takav red i disciplinu na kojoj bi mogli da joj pozavide, to sada sa sigurnošću mogu da tvrdim, mnogi stariji profesori. Vešto je povukla nevidljivu ali jasnu liniju distance između nas i nje, i nije bilo šanse da je pređemo.

Priznajem da moji prvi utisci nisu bili najpovoljniji, iako mi se dopala fizički, kao žena, osećao sam odbojnost jer je vrlo lako provaljivala koliko mi, u stvari, ništa ne znamo. Ne mislim na konkretno gradivo već i na opšte obrazovanje, gramatiku, pravopis, nenačitanost, neartikulisano izražavanje i da ne nabrajam šta sve… Bili smo preosetljivi tada, ja naročito, i svako zadiranje u takve stvari znalo je da zaboli. Naravno, Irena nas nije prozivala direktno likujući nad onim što ne znamo, već je sam njen pristup bio na takvom nivou kome si mogao, ili da se diviš i poštuješ, ili da se zavidno ogradiš i prećutno negoduješ svemu tome. Osećali smo inferiornost prema njoj, ja pogotovu, pošto nikako nismo mogli da utičemo na tok predavanja a sam kvalitet njenog pristupa i profesionalnost su nas obavezivali i terali da budemo mentalno prisutni.

U to doba, u sedamnaestoj, podsmevao sam se svemu, ironično i gorko, tražeći pažnju a i uvek lakši put u potrazi za identitetom. Irena je na časovima davala od sebe najbolje, mi smo to znali ali zbog inferiornosti koju smo osećali, nas nekoliko, nastojali smo da sve to pokvarimo i obesmislimo. Međutim kod nje nikako nije mogla da prođe moja banalnost, niti banalnost i destruktivnost mojih drugova. Sa neverovatnom lakoćom se od nje odbijalo sve ono što narušava harmoniju časa, svaka bahatost, svaka sitna podlost kojom smo pokušavali da skrenemo pažnju na sebe. Ne znam koliko je to ona radila svesno ali znala je da stvori takvu duhovnu atmosferu, samom svojom pojavom, da smo se, hteli ne hteli, ponašali u skladu sa tim. Čak i mi koje ništa živo od toga nije zanimalo.

Kada kažem duhovnu atmosferu ne mislim na umrtvljenu ili podaničku već na živu polemičarsku, na ambijent gde se poštuje ličnost, lepota, umetnost, mišljenje, različitost…

Kako je vreme prolazilo osećao sam sve veće poštovanje i neprijateljska osećanja smenjivala su se u prijateljska. Smenjivale su se i ocene jedna za drugom. Startovao sam sa nekoliko jedinica, skroz zasluženo, tako da sam se jedva izborio za dvojku kraju godine. U trećoj godini je takođe bilo kritično zbog ravnodušnosti koju sam osećao prema svemu što ima veze sa školom, takođe sam položio sa dovoljnim ali sam zato u četvrtoj imao četvorku.

Kao kruna svega, na kraju četvrte, na maturi, dobio sam čistu peticu što je bio najbolji dokaz početka mog preobražaja i nekog mog ličnog svanuće, kako se kasnije ispostavilo…

Ni dan danas ne znam da li je Irena stvarno toliko dobar predavač ili sam je isuviše idealizovao jer mi je bila potrebna takva ličnost u životu, takvi razgovori i teme, takvi pogledi na svet. Ona nas je učila da mislimo, da naslućujemo, da se poistovećujemo sa likovima i da sami smišljamo odgovore a ne da ih učimo iz priručnika. Uspela je da u jednom poprilično učmalom i uspavanom odeljenju unese zapitanosti jednog Selimovića, vatru i životnost Bore Stankovića, mističnost i tragalaštvo za smislom Dostojevskog. Nije nas podcenjivala, radila je sa nama kao sa gimnazijalcima. Nije u nama videla učenike nego ljude. Nije u nama videla buduće ekonomiste već bića koja će da vole, misle, maštaju, samosvesna bića a ne tek uniformisane šrafove u mašini jednog bezdušnog sistema.

Bio sam opijen njenim predavanjima u četvrtoj godini. Zbog drugih predmeta i profesora bežao sam iz škole, zbog njenog predmeta i nje sam dolazio u školu. Voleo sam njen pristup nastavi, njen odnos prema nama i pre svega njen profesionalizam. Recimo kada ne bismo imali neki čas ona nam je to najavljivala nekoliko dana unapred, ništa nije prepuštala slučaju. Držala ih je sa takvom posvećenošću da se u tim momentima činilo da ne postoji ništa drugo na svetu osim teme kojom smo se trenutno bavili. Znala je da zaokupi svu našu pažnju, da nas uvede u problem i da nas vodi do istine koja u književnosti, a i u životu, nikada nije samo jedna.

Nije gledala da nas pridobije da mislimo kao ona, već da mislimo uopšte, stalno ponavljajući onu čuvenu Dekartovu maksimu – „Mislim, dakle postojim“. A volela je kroz osmeh da zapreti jednom od najpoznatijih Andrićevih mudrosti – „Ko ne plati na mostu, platiće na ćupriji“.

Posebno me fascinirala njena predanost. Čovek se obično daje ljudima onoliko koliko oni to od njega traže, odnosno onoliko koliko mu uslovi dozvoljavaju. Irena je sama stvarala te uslove. Nije spuštala kriterijume, nije nam povlađivala, naprotiv, podizala ih i rezala nas je poprilično. Njena ispitivanja za ocenu takođe su bila priča za sebe. Neretko su trajala i do pola sata što samo govori koliko nam je bila posvećena i koliko je izdvajala vremena. Učenik bi seo u prvu klupu i odgovarao na pitanja kroz razgovor koji bi predstavljao presek gradiva (a i razmišljanja) onoga ko odgovara.

Ne znam kako su to drugi doživljavali, da li kao represiju ili poštovanje ali meni je sve to bilo poprilično izazovno pošto je prevazilazilo klasičan profesorski šablon. Nije me zanimala ocena koju ću da dobijem već sam taj proces razgovora sa njom, kvalitet pitanja koja mi postavlja i kvalitet odgovora koje joj dajem. Nije nam pristupala formalno i snishodljivo već dubinski, što je meni posebno impolovalo jer sam se osećao nekako posebno i značajno u trenucima dok sam odgovarao, za razliku od drugih predmeta gde sam samo odrađivao posao i gledao sve to što pre da zaboravim.

To su bili gotovo jedini istinski intelektualni trenuci u toku mog dvanaestogodišnjeg školovanja i tek tu sam, po prvi put, video koliko je značajno obrazovanje u životu. I ne samo obrazovanje već i prosvećenost, dostojanstvo, integritet ličnosti. Ljudi koji su do tada okupirali moju pažnju nisu bili ni nalik Ireni, obično su to bile isfolirane, medijski izobličene muzičke i filmske zvezde koje su se blesavile na TV-u svodeći svako ozbiljnije promišljanje na štos i jeftinu zabavu. Kod Irene nije bilo takvih maski, ona nas nije gledala kao fanove i nije nam prodavala maglu, ona nas je gledala kao ljude i nastojala je da probudi ljudsko u nama…

Osetio sam, još tada, da Irena radi veliku stvar za sve nas, naše vaspitanje i sveopšte kultivisanje. Mi nismo bili gimnazija, jezičko odeljenje, moji drugovi iz razreda nisu maštali o filološkom fakultetu (osim Nevene Gligorijević koja je u međuvremenu i završila Srpski jezik i književnost), ili o književnoj karijeri, naprotiv, to je bilo jedno apatično međusobno posvađano odeljenje podeljeno na više suprostavljenih grupa. Irena je uspevala da nas poveže na tim časovima i da probudi u nama potrebu da nešto uradimo sa sobom i u duhovnom smislu.

Obraćala nam se kao ličnostima, neretko nas oslovljavala i sa gospodo a ne kao đacima, što mi se posebno dopadalo. Njeni časovi su bili prave duhovne radionice gde se raspravljalo o životu, životnim odlukama i dilemama a ona je vrlo mudro usmeravala odgovore i postavljala pitanja. To nisu bila klasična sterila predavanja očišćenja emocija i života, već razgovori, promišljanja, moralna i intelektualna polemisanja na kakva sam bukvalno naleteo, ponavljam, po prvi put u životu hendikepiran sredinom u kojoj sam živeo i sveopštom primitivizacijom međuljudskih odnosa.

Irenina pojava je, pored još nekih značajnih ličnosti u mom životu, probudila puno toga u meni i potvrdila je moj talenat za pisanje koji se tih dana tek stidljivo nazirao. Shvatio sam, poučen njenim primerom, da nije pravi pedagog onaj ko otkrije talentovano dete nakon što ga svi otkriju, već onaj ko otkrije talenat kada ga još niko nije otkrio, dok je on još u povoju, i pruži mu podršku. To se na Irenu posebno odnosi.

I pored početnog utiska da je Irena preozbiljna, da se isuviše unosi i daje značaj nečemu što je knjiško, retrogradno, kako su godine prolazile uvideo sam da je bilo više životnosti u svemu tome što smo obrađivali na časovima od svih kasnijih predmeta koje sam imao na fakultetu. Ona nije predavala samo kao profesor već i kao žena, biće, ličnost. U pozadini njenih reči mogao si da nazreš i nju kao čoveka, njene lične dileme, sukobe, kao i pitanja koja je sama sebi postavljala. Ona je zajedno sa nama proživljavala Kamijevog stranca, Koštanu, Simku, Ćamila iz Proklete avlije, Selimovićevog Nurudina.

Na njenom poslednjem predavanju u mom odeljenju, tačnije ispitivanju, ostao sam do samog kraja, odnosno do poslednjeg učenika koji je odgovarao, pokušavajući time da joj iskažem zahvalnost na svemu što nam je pružila. Znam da je na pravi način razumela moj gest.

Sada dok razmišljam o njoj, pošto se i sam pripremam za profesorski poziv, osećam posebno divljenje zbog toga što nije podlegla našem učmalom i zavidnom provincijskom mentalitetu, kao i pritiscima sa strane nadređenih u školi. Naprotiv, onakva kakva je bila na prvom času, u drugoj godini, takva je bila i na poslednjem, u četvrtoj – otvorena, promišljena, inspirativna, ni za milimetar ne gubeći profesorski orel koji joj je tako dobro stajao. Nije nas gnjavila ličnim pričama, niti je njenim ličnim životom pokušavala da kupi našu pažnju i da nas pridobije. Nije bila neumesna, banalna i kada bi nam postavila neko lično pitanje više je to bila ljudska radoznalost, fascinacije nečim što je videla u nama nego sveprisutna malograđanska potreba da se po svaku cenu, bez pardona, zadire u privatno.

Između ostalog u Ireni sam prepoznao i ideal žene kakav, do tada, nisam doživeo. Inspirisan njenom pojavom i načinom mišljenja znatno sam promenio pogled na ženski svet i uvideo i duhovnu stranu, na koju, do tada, nisam obraćao pažnju. Podjednako lepa i telom, i duhom, što je danas prava retkost…

Godine su prolazile a ja sam, kao i svaki nepripremljeni đak, tek kasnije, samoinicijativno, ponovo obrađivao Bodlera, Selimovića, Čehova i shvatio sam koliko sam, u stvari, propuštao zbog svoje prvobitne nezainteresovanosti. Kamo sreće da mogu da mi se vrate sva ta predavanja i da ponovo, svi zajedno, celo odeljenje, razgovaramo o stihovima Miljkovića, Rakića, Majakovskog, Jesenjina. Dok ovako, nažalost, ne razgovaramo uopšte a o stihovima pesnika i da ne govorimo.

Promenilo se dosta toga u međuvremenu, i zvanično sam postao pisac, kažu mnogi, izdao sam dve knjige i ispisao na hiljade stranica, verovatno mnogo više nego što Irena pregleda zadataka u toku jedne školske godine…

Video sam je poslednji put na sajmu knjiga, na nekoj promociji, kako stoji između mnogobrojne publike i gostiju, pisaca, koji su govorili. U trenutku mi nije bilo jasno zašto svi sede a jedino ona stoji između njih u stavu kao da koordinira tom promocijom i vodi je. Odmah sam se setio da je ona i tu videla sebe u ulozi profesora koji brine o atmosferi i trudi se da sve prođe u najboljem redu.

Nisam se zaustavio, niti sam joj mahnuo, samo sam se nasmejao i nastavio da hodam razmišljajući o intenzitetu i posvećenosti kojom se ona uživljava u ono što voli najviše da radi.

A to su ljudi, umetnost, kultura, poezija, lepota, život…