Piše: Nemanja Rotar

U remek-delu Dina Bucatija „Tatarska pustinja“ mladi oficir Đovani Drogo odlazi da službuje na rubu misteriozne oblasti koju su nekada davno pohodili osvajači, ali samo jednom i nikada više, i u potpunosti menja percepciju stvarnosti usled sveopše vremenske usporenosti i čamotinje. On se toliko vezuje za nigdinu u kojoj živi da prestaje da se snalazi u normalnim gradskim okolnostima.

Junaci romana američkog spisatelja Don DeLila „Tačka Omega“, koji u nekim segmentima korespondira sa delom italijanskog kolege, takođe bitišu u pustinji. To su ostareli vladin ratni strateg Ričard Estler, njegova kći i mladi sineasta koji ima nameru da snimi dokumentarni film o Estlerovom angažmanu tokom vojne kampanje u Iraku. Na planu radnje nema mnogo dešavanja. Junaci usporavaju životni tempo i počinju da prate puls pustinje. Na momente vreme kao da se okamenilo, a zvuci rasprostrti u prostoru pojačavaju magičnu atmosferu. Letargija nedođije preseca se povremenim dijalozima, a pred kraj romana pripovedanje postaje življe zbog opisivanja nestanka Estlerove ćerke.

Opservacija i preispitivanje vrednosti i normi modernih vremena jesu glavna preokupacija pustinjskih usamljenika. Iz perspektive ovog samotnog mesta, naratoru se čini da smo: „Mi samo gomila. Razmišljamo u grupama, putujemo u vojskama. Vojske nose gen samouništenja. Jedna bomba nikada nije dovoljna. Maglovitost tehnologije, u kojoj proročišta smišljaju svoje ratove. Jer tu dolazi do preokreta. Otac Tejar je to znao, to je tačka Omega. Iskorak iz naše biologije. Postavite sebi to pitanje. Moramo li večno da budemo ljudska bića? Svest je iscrpljena. Sada je vreme da se vratimo neorganskoj materiji. To je ono što želimo. Želimo da budemo kamenje na livadi“.

Osećaj civilizacijskog besmisla i premora vidno natapa Don DeLilovu naraciju. Besmisleni ratovi koje sprovodi politička vrhuška, otuđeni pojedinci koji nemušto komuniciraju međusobno i osećaju se usamljeno u srcima megalopolisa, radeći poslove za domovinu u čiju ispravnost sami ne veruju. Tako vojni strateg, koji se gnuša ubijanja, koristi umne potencijale u svrhu razrađivanja plana za masovno uništenje ljudi u nekoj dalekoj zemlji. Mladi režiser pak želi samo da uključi kameru i u jednom kadru snimi ispovest tog istog čoveka, bez komentara, bez poente i kritike akta varvarstva.

Don DeLilo jasno ukazuje na bolest savremenog društva koje je do krajnosti dehumanizovano i ispunjeno scenama violencije. Sav taj „organizovani banditizam“, kako je Flober običavao da opisuje život u velikom gradu, trajno frustrira i traumatizuje dezorijentisane ljude. Od siline pobune masa nastalo je doba hipermarketa i zabave, blaziranih i dokonih posmatrača. Zato roman otvaraju i zatvaraju scene Hičkokovog filma „Psiho“ koji je usporen do krajnjih granica tako da se gledaocu čini kako se na samom platnu zapravo ništa ne događa. Odnosno, mi više ni ne razaznajemo zločin jer nam je srce postalo nalik pustinji. Životni pesimizam kojim odiše delo američkog prozaiste nije sasvim lišen čudnovato prigušene, ali ipak vitalističke note. Iako usporenim, teškim korakom, junaci DeLilovog romana ipak koračaju prema sebi kao prema svome cilju, kao prema utočištu jedinstvene i najdragocenije samospoznaje.

(„Tačka Omega“, Don DeLilo, Geopoetika, Beograd, 2010)