Koještarijo

Moja mala, topla, moja skaredna tugo
moja trivijalna pasijo, koještarijo,
obraćam se tvojim rasutim opiljcima
u hodu, ponekad se sagnem da te pogledam
moja klonula, u mrlju pretvorena tugo
uhvatim te nežno između dva prsta
i pričam ti kako život zlovoljno protiče
ti, naravno, ništa ne odgovaraš
jer prah ne govori, prah samo jedri na vetru
i promiče kraj mojih ravnodušnih očiju
koje su nekada znale biti neutešne
davno, dok je još postojao svet kakav nam je obećan
sve se zatim desilo neprimetno za ljudsko oko
jednog dana šetali smo kroz vrt
a nekog drugog dana, shvatismo postiđeni,
vrt se sasušen mrvio pod našim nogama.
Moja bezglava, tumarava moja tugo,
protuho sa stotinu lica
bilo je dosta, pusti me.