Piše: Stefan Simić

Sve češće sam u društvu mladih ljudi koji nisu pročitali ni jednu knjigu u životu. Obično se viđam sa njihovim roditeljama a onda upoznajem i njih…

Ponašam se nenametljivo i pažljivo slušam njihove razloge zbog kojih ne treba da se čita. Obavezno na prvom mestu stavljaju nemanje interesa i praktične koristi, zatim gubljenje vremena, besmisleno osamljivanje, tišinu, zanošenje a razgovore svode na nepotrebno pametovanje i filozofiranje.

Neprijateljski su raspoloženi i pre nego što im se nešto kaže. U meni vide neprijatelja, nekoga ko ih ne razume. Ne shvataju da ne podržati nešto ne znači i ne razumeti… Brane se iako ih niko ne napada. Osećaju se prozvano i besno, ljuti su na sve oko sebe. Plaše se razgovora, otvaranja, zbližavanja. U samom startu odbacuju sve ono što može da ih unapredi.

Umesto da svoj revolt i nezadovljstvo koji osećaju definišu čitanjem i razgovorima, oni u samom startu obezvređuju sve ono što može da im pomogne u samorazvoju. Umesto da iskoriste sve prednosti kulture u kojoj žive, oni nasedaju na najprimitivnije sadržaje koji se nameću. Umesto da visoko rašire krila i polete, oni se ograničavaju na sve moguće načine proglašavajući to slobodom. Umesto da krenu ka sebi i drugim ljudima, oni beže od sebe i drugih ljudi.

Ne radi se ovde o pojedincima već o hiljadama srednjoškolaca koji sa najvećim gnušanjem pričaju o svemu tome. To nisu pojedinačni slučajevi, to su modeli koji mogu da se prepoznaju na svakom koraku. Nisu oni po svojoj prirodi takvi, takav je ambijent kojim su okruženi a oni su samo adaptirani na uslove oko sebe. Nisu oni glupi, glupo je okruženje koje ubija volju za životom i onim sadržajima koji oplemenjuju, prevazilaze postojeće. Nisu oni glupi, oni to neminovno postaju pristajući na malograđanštinu. Oni misle da su sami to izabrali, ni ne sluteći da su ih društvene okolnosti dovele pred svršen čin a oni su to nesvesno prihvatili…

To nisu deca ulice kojima je obrazovanje onomogućeno, to su deca koja ne znaju šta će sa sobom i koja iživljavaju svoju nesreću udarajući po svemu onome što im u perspektivi daje šansu da postanu ljudi. To nisu deca koja nisu imala kud, to su deca kojima je sve unapred servirano i to očekuju i na dalje. Oni u roditeljima ne vide roditelje već svoje sluge…

Što je najgore ne prave razliku između školskog čitanja kao prisile i čitanja kao navike gde čovek u skladu sa svojom ličnošću bira literaturu. Ne prave razliku između škole kao represivne institucije i načina života kao životne škole kao mogućnosti oslobađanja od okova kapitalističkog sistema.

Čitanje nije samo po sebi bitno, ono je proces gde čovek dolazi do sebe, razvija ljudsko u sebi i postaje čovekom…

Šta će sa njima da bude sutra? U šta će da se razviju? Gde će i u čemu pronači odgovore pred zadacima koje život neminovno nameće? Koga će proglasiti žrtvom?