Piše: Nemanja Rotar

Fotografija: Mio Vesović

Kada više ne uspevam da se otresem svakodnevne monotonije, žmurim i naslanjam glavu na uspomene iz detinjstva kao na meki jastuk i sanjam, nestajem u prošlosti bez briga i nevolja, iščezavam u vremenu jednog humanijeg sveta, barem se meni tako čini. Pamtim te davne dane sa setom. Da li je to samo neosnovana idealizacija prošlosti kao posledica psihološke varke, odnosno uobrazilje da što smo bliže detinjstvu sve smo bliže majčinoj utrobi i nenarušivoj sigurnosti ili neki duboko usađen poriv u ljudskoj prirodi da sve loše uspomene potisne u mrak nesvesnog, na kraju, ipak, biva nebitno. Uranjanje u idiličnu prošlost ima snagu opijata, finog džointa koji parališe nabujali elektricitet mozga i drhtaje psihe usled stalnih paničnih konvulzija prouzrokovanih histerijom i paranojom “naših dana” koje smo osuđeni da živimo.

Obično sve počinje nenadano, kao kakav srednjovekovni mirakul. Dovoljno je da zabasam u jednu od uličica koje bude sećanja. To je recimo u mom slučaju ulica “Mite Topalovića”. Zašto baš ta, a ne neka druga, nemam ideju. Uglavnom, često me baš duž tog gradskog poteza zapljusnu prijatna sećanja. Slike se roje u glavi i sve počinje da menja boju, ukus i miris. Obično vremeplov zaustavim negde u svojoj četrnaestoj.

Bio je to kraj osnovne škole i dugo toplo leto preda mnom. Na obali Tamiša Karlo i Aleks Ponti prave film po romanu Maria Puza “Srećni hodočasnik” sa prelepom Sofijom Loren u ulozi Mama Lučije. Pored stare železničke stanice niče grad Njujork iz dvadesetih godina prošlog veka sklepan od dasaka, stiropora, kartona i platna. Moji drugari se otimaju da upadnu kao statisti na snimanje dok ja, na očevu ponudu da dobro zaradim kao italijanski doseljenik u Velikoj jabuci između dva svetska rata, rezignirano odmahujem rukom i nastavljam da patim zbog neuzvraćene ljubavi jedne Ivane. Slušam na radiju pesmu Kikija Lesendrića i “Pilota” “Rekla je da u mojoj glavi čuje gitare i bubnjeve” gasim svetla u sobi i tulim u mraku.

U gradskom parku, preko puta “Galerije savremene umetnosti”, koja se danas, na žalost, ne nalazi više tu, moji drugari i ja visimo kao grozdovi, posmatrajući kako uobražene devojke ignorišu naše prisustvo. S vremena na vreme, lokalni siledžija konspirativnog imena Gadafi iz Margite preti da će nam prebrojati kosti. Mi se onda povlačimo u senku i čekamo da se prostor raščisti od nasilnika raznih vrsta. Svako mašta da priđe jednoj od lokalnih lepotica i osvoji njihovu naklonost. Međutim, za taj korak niko nema petlju i svi skupa mrzimo gradske mišićave grubijane koji motaju nonšalantno naše lutke oko pasa i bez pardona ih cmaču na očigled čitave večernje skupine.

U to vreme nije bilo moderno dugotrajno udvaranje. Prilaziš devojci i kratko je pitaš: “Hoćeš da krenemo?”Ako si joj simpatičan, ona pozitivno klima glavom i blesavo pitanje rađa plodom. Češće se dešavalo da izabranica prezrivo odbije ljubavnu ponudu. Taj slučaj neuspeha zvao se “korpa”. Jedan moj drugar je bio šampion dobijanja “korpi” tokom večeri. Bio je u stanju da zalepi čak pet do šest odbijanja i da ne klone duhom. Na kraju je obrlatio izvesnu Simonidu za koju su zlobnici tvrdili da nije odbila nikog iz sujeverja.

Meni je u glavi bila samo Ivana i nisam tražio nikakvu priliku da osvajam drugu. Veslao sam u četvercu bez kormilara, išao u Biograd na more u naše sindikalno odmaralište i kupovao ploče grupe “Modern toking”. U to vreme otac mi je nabavio kaset dek i pojačalo marke “Tehniks” pa sam povazdan maštario kako da postanem najbolji di džej u dradu. Oblačio sam se u belo i nosio florescentne tregere iz Holandije. Naša družina se deklarisala kao šminkerska i zbog toga bivala stalno na udaru gradskih sivonja i mufljuza. Nosile su se isključivo farmerke marke “Levis 501” sa spuštenim džepovima po koje smo znali da putujemo u Trst.

Veliku matursku žurku napravili smo na staroj letnoj pozornici. Tu je bila i kršina “Fijata 1300” koga je moj otac slupao, vozeći pod gasom. Slušala se disko muzika i jeli sendviči sa šunkom i krastavčićima. Ivanu je celo veče saletao moj dobar drugar i zbog toga sam bio očajan. Toliko sam bio zaokupljen ljubavnim jadima da sam seo na nečiji pikavac i progoreo nove “Leviske”.

Nije bilo drugih briga sem ljubavnih. Nismo znali imena gradskih, a ni državnih političara. Po gradu su se lepili samo filmski i cirkuski plakati. Navijali smo za jugoslovensku fudbalsku reprezentaciju u kojoj su braća Vujović bili sigurni poput grba sa bakljama na dresu. Adrenalin mladosti praznio se u tučama koje su se nazivale “ferke”. Koliko je to vreme bilo “nevino”, iz sadašnjeg aspekta, svedoči upravo naziv tih uličnih obračuna bandi koji vodi poreklo od engleske reči “fair”, što znači pošteno. Da li je možda neka kometa prošla blizu zemlje i svojim uticajem izazvala niz tektonskih poremećaja na našoj planeti, ne znam. Ali je baš u tom periodu počeo dugi proces raspadanja jedne zemlje, bratoubilačko krvoproliće i život bez smisla.

Kafići su bili glavna mesta okupljanja mladih u večernjim satima. To su bila kultna mesta, “svetilišta” dokonih srednjoškolaca, uobraženih studenata, sumnjivih kibicera, jarko našminkanih šiparica, pijanih nasrtljivaca, klipana, tupana i zgubidana raznih fela. Pila se koka-kola, džin tonik, votka pomešana sa djusom i pivo u velikim količinama. Slušao se Električni orgazam, Leb i sol, Riblja čorba, a za one melanholične i romantične svirao je Đorđe Balašević. I niko nije bio suvišan. Krstarilo se ulicama od jednog do drugog kafića, kao da se prati zvezdana mapa. Prvo od “Ježa” do “Kupea”, pa onda preko centra jedna štrafta kroz Njegoševu ulicu, uz lagani zaokret ka Tamišu i “Cancari”, “Monstrumu” i “Kuli”. Potom su nikla nova mesta. Kafe “Princ” u kome su puštali “Smitse”, “Kjur”, “Sisters of mrsi” ili “Džoj divižn”, a pokadkad i “Pistolsi”. Društvo koje se tu okupljalo nosilo je crne rolke, rokabili cipele i “Mont” ili “Spitfajer” jakne. Imali su retro frizure i prezirali su sve što bi odudaralo od njihovog stila. Verovali su da su “in kraud” po svim parametrima. Potom je neko otvorio kafe “Had”, ali ne u podrumu, već na tavanu jedne kuće i nije bilo Harona koji je dočekivao pridošlice u antičku zemlju mrtvih, već to radila jedna sisata konobarica napućenih usana koju smo svi žudeli da odvedemo u krevet. Kada smo postali nervozni, kada su nam frustracije narasle do stanja ključanja, silazili bi smo u jedan podrum ispod prostorija Sportskog saveza koji je bio vlasništvo Ragbi kluba i tamo divljali do jutra.

Kada nam je Pančevo postalo tesno, sva lica ista i sva mesta budjava otkrili smo splavove po Beogradu, diskoteke onoga vremena: “Fuziju” u Domu omladine i Klub studenata tehnike ili popularno KST. Naravno za one sklone lakim i teškim drogama vrata su bila otvorena u Akademiji ili bašti SKC i tako u nedogled.

Kupovali smo kaubojske čizme, popularne “kaubojke” i “Old star” patike svih boja. Verovali smo u “američki san” iz filmova holivudske A produkcije. Sećam se kako smo kod mog druga Firge ispijali boce vina i želeli da živimo nesputano, nasuprot svim civilizacijskim uzusima. Bio je to bunt ravan onom iz filma sa Džejms Dinom. Verovali smo kako smo posebi, odabrani za nešto bitno u životu i kako nam pašu samo tvrdokorni pisci: Selindžer, Henri Miler i Bukovski. Dokopali smo se onda i Rusa. Dostojevski nam je bio guru čitavo jedno leto. Međutim, ništa još nismo shvatili iz te moćne literature. Tek će mnogo godina kasnije da nam se neke stvari, ljudi i događaji ukažu u pravom svetlu, dakle, kao veliki zajeb.

Događalo se da osvanemo na obali reke ili u gradskom parku okupljeni oko nekoga ko je umeo da svira gitaru. Sa flašama piva, vina ili rakije, ošamućeni od mnoštva želja i snage maladosti, sa domaćim duvanom među zubima i nevinim stihovima na usnama kakve romanse na domaku svitanja, čekali smo zoru da zarudi samo za nas. Imali smo svoje snove i nadanja i bilo nas je briga za sve. Imali smo dobre džeparce i nismo ni u čemu oskudevali. Pogotovo nam nije ponestajalo mašte, gotovo nikad.

I sada prođem pored tih mesta davnog okupljanja. Sede neki novi mladi ljudi. Gledaju u ekrane svojih mobilnih telefona i surfuju po internetu. Čini mi se da je manje komunikacije među ljudima. Nešto je izgubljeno u tim godinama koje su prohujale. Moja generacija kruni svoje zrele dane. Zaokupirani svakodnevnim poslićima i rutinama koračamo, gubeći uvid u ono što jesmo ili što bismo trebali biti. Opet počinju predizborne kampanje, imbecilne rijaliti šou emisije, a novine i mediji postaju deponije uvreda, kleveta i loših namera. Ostrašćeni pojedinci grizu kao ajkule na putu slave i moći. I sve mi smeta. A kada težina života kao kapi vode dodirne trepavice i misao postane poput tuča, pohitam da pronađem ulice iz svog detinjstva i rane mladosti. Tamo, tamo putujem i tamo, samo tamo želim da vekujem.