Čekaj me

čekaj me,
i poslije najupornih,
kada i tvrdoglavi
dignu ruke
od mene.
čekaj me,
dok se ne izgube
i oni rijetki, uporni,
što još ponekad nevjerno
opipavaju mi bilo.
ne trudi se dok su tu,
ne guraj se ma kako ti
pravedno i samo tebi
bitno i tvoje bilo.
utrnuo sam od njihovog
pasivnog, ludila.
kada dodiruju,
za njih je hladnoća
i znana im mokrina
i tjeskoba i nelagoda,
i neznana im mučnina.
ti strpljivo čekaj
dok se vodeni krugovi
na površini mojoj smire.
čekaj me,
dok ne postanem
onaj stari, tebi znani.
čekaj me,
dok se ne smire
moji uzburkani,
divlji vali,
pučina moje duše zaiskri
onim poznatim sjajem,
koji tebe meni vuče.
svakim novim jasnim,
i slasnim doživljajem.
čekaj me,
kao plima što plitku
oseku prožima.
uroni tada svoja stopala.
pogledaj i osjeti
pučinu moju,
što se tebi bestidno daje.
sve je isto kao što je
nekad davno bilo.
ništa se promijenilo nije.
ništa sem tvoga
beskrajnog čekanja
koje me na vječnost poziva.
Poput broda,
na pučini,
iz daljine,
doziva,
doziva…

(vol.1., slučaj 9..Uopće me nije briga za Konstantinom Simonovim,niti me je briga što ja pišem mnogo kasnije poslije njega).