Piše: Nemanja Rotar

Nije tu bilo ničega senzacionalističkog, raskošnog ili rasipnog. Obično pančevačko sindikalno odmaralište u Biogradu. Sobe nedovoljno prostrane, zbog ubačenih pomoćnih ležajeva koji su, zapravo, vremenom postali stalni deo inventara, potom, istanjena i isprana žuta ćebad, što nisu nimalo ulivala poverenje o dobro sprovedenoj higijeni, zavese musave i jednobojni izlizani etisoni sa tragovima stopa, peska i krema za sunčanje. Tada mi je bilo svejedno gde ću prespavati noć. Moglo je to da bude i u kamperskoj vreći na samoj plaži. Te sitnice nas uopšte nisu tištale. Bili smo srednjoškolci u potrazi za ludim, letnjim provodom. Roditelji su nam uplatili, na nekoliko rata, desetodnevni odmor u Hrvatskoj i to nam je bilo sasvim dovoljno. Nas šestorica drugara krećemo put dalmatinske obale. U rančevima probrana garderoba za noćne avanture: na kolenima iscepane “Leviske”, razne košulje i majice, patike “Old star” ili “Loto” (zanimljivo da u to vreme “Najk” fijuk još uvek nije dominirao nad svim planetarnim zbivanjima od sportskih događaja pa sve do umetničkih), potom gel za kosu, fina kolonjska voda, ručni sat marke “Svoč” i još poneki gadžet za savršenu “neodoljivost”.

Miris mediterana osvaja čula. Budimo se oko podne, doručak preskačemo, zapravo to je već bio ručak, i odlazimo na plažu. Ne nosimo nikakva ulja niti kreme sa zaštitnim faktorom za ekstremne situacije. Još nema ozonskih rupa i sunce naučnici nisu proglasili nezdravim. Niko ne pominje melanome, smrtonosne viruse niti pothranjuje paranoju na globalnom nivou. Do duše, Spilberg jeste snimio “Ajkulu”, pa smo imali izvesnu strepnju od vode.

Naravno, niko ne brine brigu zbog smaka sveta jer još uvek nema tabloidne štampe. Uredno se čita “Borba”, “Politika” “Vjesnik” ili “NIN”. A tu se moglo samo pozivati na odbranu od spoljnog i unutrašnjeg neprijatelja. Socijalističko društvo nema nikakvih slabosti. Sunčanje je deo programa oporavka radničke klase pa ga stoga treba bezrezervno upražnjavati. Mi se uklapamo bez ostatka u tu razvijenu matricu pozne marksističke misli o uticaju sunčevih zraka na kožu i postajemo crveni kao rakovi već nakon nekoliko sati sunčanja. Ali koga je briga zbog toga. Skačemo kao pomahnitili po plaži. Smejemo se bračnim parovima sa decom koji jurcaju unaokolo za uplakanim, odnosno neposlušnim ćerkama i sinovima. Pogotovo su smešni očevi koji nose neverovatnu količinu bagaža na plažu. Što manja deca, sve je veći spisak stvari i pomagala koja se dovlače svakodnevno na obalu mora. Te pokretne ostave od ljudi jedva čekaju da se svega otresu i dokopaju hladovine, novina i piva.

Srećemo razna lica. Ima dosta naših sugrađana. Jedan pančevački frajer nam se žali kako ga meštani već danima jure i žele da isprebijaju. Kaže da nikoga nije posebno provocirao, osim što je jednom od lokalnih siledžija dobacio da je iz Srbije. Na plaži se pojavljuje u “spitfajer jakni” i širi se pred nama kao paun.

“Slušaj”, kažem mu, “tako obučenog na trideset stepeni bi te premlatili bilo gde. Evo i ja imam želju da te odalamim zbog provokacije”.

“Nemaš ti pojma o čemu se ovde radi, ali ja sam spreman”, kaže i pokazuje nož na rasklapanje.

Ipak, svesni smo da se nešto nadzire ispod nasrtaja lokalnih baraba, nešto što nije samo atavistička netrpeljivost i borba bandi za očuvanje teritorije. Tu se sve više očitovao omraz na nacionalnoj osnovi prema fureštima iz Srbije. Takođe, i sa druge strane razvijala su se potpuno identična osećanja koja su izlučivana kroz iznenadne izlive besa i mržnje. Klipani, željni avanture, počeli su da dolaze naoružani na hrvatsko primorje i uzimali učešće u svim makljažama da bi se nakon godinu i dve dana vratili pod punom ratnom opremom, ali ne više kao turisti. Međutim, sve je još u naznakama i sitnijim lokalnim obračunima. Ne slutimo niti nam pada na pamet da će se sve te vatrice, sporadične, ali sve učestalije, sjediniti u džinovski požar koji će sagoreti mnoge naše vršnjake u godinama koje dolaze i upropastiti čitavu državu.

Sve neprijatnosti koje bi mogle da imaju i nacionalnu konotaciju, završavaju se na dobacivanju meštana ispred ulaza u diskoteku na otvorenom turistima koji pristižu u grupama. Prvo veče idemo svi zajedno. Peku nas opekotine od sunčanja i još uvek smo sluđeni kao i svi novopridošli gosti. Jedan od drugara oblači “Pjer Karden” košulju sa vrlo izrazitim, šarenim dezenom. Nikome se od nas ne dopada šara, ali on odmahuje rukom, tvrdeći kako mi pojma nemamo o modi. Lokalni provokatori nalaze da i njih iritira odabir večernje toalete mog prijatelja, koji će, uzgred budi rečeno, dogurati nakon više od jedne decenije do polžaja sekretara vlade. Dobacuju nam na ulazu: “Čoperi, čoperi…”

Pravimo se da ništa ne čujemo i utapamo se u razigranu gomilu. Reflektori, stroboskopi, disko kugle i laseri otežavaju pogled. Muzika je preglasna. Vrti se hit leta, Džordž Majkl i pesma “Fejt”. Komešamo se sa ostalima. Vičemo jedni drugima u uvo jer drugačije ne uspevamo da nadjačamo razglas. Tu se kibicuje kakva zavodljiva ženska. I tako dok nam ne dosadi.

Već sledećeg dana izlazimo po dvojica. Iskustvo čopora nam ne prija i učestale međusobne svađe spajaju one koji mogu da se podnesu.

Na plaži privlačimo pažnju ostalih kupača jer izvodimo razne budalaštine. Bacamo jedni druge u vodu. Budućeg sekretara vlade slučajno ispuštamo na kameni pod usled njegove prekomerne telesne težine. Pad Meša, kako smo ga zvali, izaziva ovacije na bazenu. Mi bezimo u raznim pravcima kako bismo izbegli njegovu surovu osvetu.

Predvečerja nam donose ćaskanja pokraj mora. Počinju da i u našoj komunikaciji proviruju prve političke teme. Sećam se nekih izraza koji su za mene bili novina, kao što je reč autonomaš, recimo. Međutim, takve diskusije se raspršavaju brzo i trajno kao metlice maslačka na vetru. I opet se vraćamo standardnim temama i pričama o sportu, garderobi, izlacima, devojkama i ostalim sasvim običnim stvarima.

Sećam se da smo se tada sva šestorica okomili na jednu Zagrebčanku. Bila je danima sama na plaži. Niko od nas nije imao dovoljno hrabrosti da joj priđe sam pa smo to učinili grupno. Prihvatila nas je i počela da se viđa sa nama. Podelili smo se u parove i tako počeli da izlazimo s njom. Prijao nam je taj zagrebački govor kao što smo se i mi njoj dopali na neki čudesan način. Na kraju se ništa nije posebno dogodilo. Svako je hteo pojedinačno da je osvoji, ali u tome nije uspeo. Razmenili smo adrese koje su vremenom izbledele i naša ideja da je jednoga dana posetimo, ostala je samo pusti san.

Da ne bi ostali bez ikakve ljubavne i erotske avanture, oslonili smo se na osoblje sindikalnog odmarališta i spetljali sa konobaricama koje su nam služile večeru, a bile su u objektu na praksi i poticale iz našeg grada. Dakle, sve se završilo u republičkim okvirima. Bilo je to poslednje leto koje sam proveo u Hrvatskoj na moru.

Sledeće godine je nova destinacija bila Kotor. Toga leta igralo se svetsko prvenstvo u fudbalu u Italiji. Jugoslovensku reprezentaciju je predvodio Ivica Osim i to je bio jedan od najboljih sastava koji je igrao pod tim grbom. Paradoksalno je bilo upravo to da je svoj vrhunac domaći fudbal doživeo upravo pred sam raspad države. Nikada gore stanje u jugoslovenskoj politici, nikada bolji nastupi reprezentacije. Polovinu tima činili su igrači Crvene zvezde koja je iduće godine u Tokiju postala klupski šampion sveta.

Moji drugari, Mič i Đuka, zdušno su navijali zajedno sa mnom ispred starog kolor “EI Niš” televizora. Koliko smo samo bili ogorčeni kada su nas na penalima pobedili Argentinci. Rezignirani, ipak nismo otišli u kakvu birtiju, već smo se spustili na obližnju livadu i počeli da pikamo fudbal sa nekim nabeđenim momcima iz predgrađa. Kulovi su bili toliko obuzeti igrom da su počeli da nam uleću klizeće startove i ljušte cevanice. Vratili smo se modri, iščukanih i nagnječenih rebara.

Sutradan smo se Mič i ja zaputili u Kotor onim čuvenim poslovnim, “ekspres” vozom (koji valjda i dan danji na jednom delu pruge ide sporije nego pešak) na liniji Beograd-Bar. Za razliku od sindikalnog odmarališta u Biogradu, hotel u čuvenom crnogorskom primorskom mestu nalazio se u samom centru i nosio ime Vardar. Ekonomski program Ante Markovića, inače po meni poslednjeg gospodina u politici Titove Jugoslavije, imao je, dakle, vidne efekte. Recepcionar koji nas je primio nije bio baš tipičan izdanak đetićkog čojstva i junaštva. Više je stavom i držanjem potsećao na nekog melanholičnog Banaćanina. Odmah smo se sprijateljili. Recepcionar Mija je kasnije postao naš vodič kroz Boku Kotorsku i pokazao nam najlepša mesta ovog čuvenog zaliva. Međutim, pravo iznenađenje me je čekalo sutradan. Jutarnja smena za pultom hotela bila je presudna. Jedna Marija i njen ljubazni osmeh učinio je da to leto ostane zauvek pothranjeno u mom sećanju. Strahovito sam se zaljubio u šarmantnu recepcionarku. Bila je to luda desetodnevna romansa u gradu na moru. Pamtim kako smo se ljubili u konobi na kraju Starog grada i kako sam u povratku upao u otvoren šaht. Verali smo se po tvrđavi i zaboravili da vreme uopšte protiče.

Kada je trebalo da pođemo u Beograd sva mesta u vozu su bila popunjena. Prenoćili smo u privatnom stanu u Dobroti. Marijina najbolja prijateljica Mirela priredila je oproštajnu žurku u našu čast. Bila je to žestoka zabava sa mnoštvom pijanih Bokelja. Ujutru smo mamurni rešili da se vratimo avionom, i to iz Dubrovnika. U Srbiji je vlado otvoreni bojkot prema susednim republikama zbog političke situacije na Kosovu. Nismo više kupovali slovenačke sokove (proizvedene u saradnji s prirodom) niti belu tehniku, a na more smo morali isključivo u Crnu Goru. Pomalo smo bili uplašeni kako ćemo biti dočekani u Hrvatskoj. Razni sunjivi komentatori-novinari sa razdrljenim kragnama, koji kao da su upravo stigli sa kakvog višesatnog banketa, počeli su da u trćem dnevniku državne televizije izlažu svoje nebulozne komentare i pothranjuju paranoju, razgrću mržnju i seju strah kod gledalaca.

Nama se na dubrovačkoj autobuskoj stanici ništa posebno nije dogodilo, osim što nas je mnoštvo meštana vuklo za rukav da kod njih iznajmimo sobu. Te godine dalmatinsko primorje imalo je valjda najmanju turističku posetu u svojoj istoriji. Upali smo u neki diplomatski avion koji je u tajnosti sleteo na Surčinski aerodrom. Mičov otac se vratio kući bez nas jer ga je osoblje aerodroma ubedilo da nikakav avion ne doleće iz Dubrovnika u to vreme kada smo mu mi saopštili da stižemo. Još sam sledeće godine leteo u inostranstvo, a onda apstinirao skoro dvadeset godina. Prvo više nismo smeli nikuda da se uputimo, a onda nismo imali nikada dovoljno novca za putovanje na najvišoj nozi. Let od Dubrovnika do Beograda, te davne devedesete godine prošlog veka, platio sam od džeparca.

Fudbalska reprezentacija Jugoslavije završila je na petom mestu svetske rang liste. Počelo je naoružavanje separatističkih snaga u svim republikama. Šovinizam doživljava vrtoglavi uspon. Tada još uvek nemam predosećaj građanskog rata. Slušam ploče i razmišljam o Mariji Županović, Kotoru i prelepom zalivu. Povazdan mi pred očima iskrsavaju samo najlepše slike i to “sa okusom mora, sa okusom soli”.