Piše: Edit Glavurtić
Zovu ih pametni telefoni, a mene jako frustrira misao da je moj telefon pametniji od mene. Nedvojbeno jest, sa svim tim silnim mogućim i nemogućim, potrebnim i nepotrebnim funkcijama. Zato, da bismo se barem malo izjednačili, ja imam stari mobitel, kog često namjerno zaboravim u ruksaku. Time mu dajem na znanje da je on tu da služi meni, a ne obrnuto, i ako baš ne očekujem neki važan poziv, nema što tražiti na stolu dok u kafiću s prijateljicom pijem kavu. Nikad mu nisam dala gušt da se preko njega povežem s internetom, ili fejsbukom, jer računam, dok sam vani ili na odmoru, neka se i fejsbuk od mene odmori, obje će strane biti na dobitku.

Moj mobitel i ja od samog početka nismo u nekoj posebnoj ljubavi, služi mi za kratko telefoniranje, slanje sms poruka, i to je sve što od njega tražim. Svojevremeno, na dar sam dobila novi model Iphonea, tek su se pojavili na tržištu. I krenem ja nositi slike u jednu galeriju u gradu; početak prosinca, vjetar puše, kiša pada. U jednoj ruci kišobran, u drugoj velika torba sa slikama, u trećoj telefon koji je upravo zazvonio, i onako nezgrapan samo klizio iz ruke. Pa mu rekoh – sad, i više nećeš. Po povratku kući stavila sam ga u oglas, i za dva tjedna, našao je novog sretnog vlasnika.

Nisam ja neprijatelj telefona, naprotiv. Samo volim da se zna tko je glavni.

Još mi je u sjećanju noćna mora kako trčim kvartom i tražim telefonsku govornicu sa ispravnim aparatom, jer moram nešto hitno dogovoriti.

Sve je to srećom, daleka i zaboravljena prošlost, a moj dragi mobitel sa mnom je kad god mi zatreba.

Mislim, na dnu ruksaka.

Za kraj ostavljam najvažniju stvar ove telefonske pričice . Ono, što je pisac zapravo htio reći. Sva pamet pametnog telefona ne vrijedi ni pol lipe dok buljiš u njega i čekaš poziv koji ne dolazi, i ne dolazi, i ne dolazi. To je trenutak u kom se baš nimalo ne razlikuje od bilo kog običnog telefona.