Mala, život je sasvim jednostavna pojava. Kroz ovo godina što sam ga koristio, naučio sam ga i čitati. Čitam bez zamuckivanja. Nije život slučajan. Ni riječi ne mogu biti slučajne, njima se može objasniti i neobjašnjivo.

 No Mala, i prešućeno zna reći dovoljno. Naravno, bitno je tko odšuti. Samo ti šuti i dalje. Za usne uzmi led kada sipaš piće. Lakše ćeš odšutjeti kada ti led bude milovao usne. Hladnoća tjera na šutnju. A kada već šutiš, ‘ajmo šutjeti zajedno. Smijem li ti se pridružiti? Za početak, prešutjet ćemo ono vino i onaj sir, možemo i grožđe… nismo to stigli ispričati. Kao ni bezbrojne druge priče. Znam da ćemo onda prešutjeti i onaj mračni ugao u tamo nekom klubu, sjećaš se? E tu sam priču zaista želio ispričati. Nije se imalo kad. A da šutimo o kuhinji? Ono kad ti se prišuljam s leđa dok pripremaš večeru, nogom gurnem vrata, znaš ono… to se ne šuti dugo. Hajde da šutimo i o onoj ogradi uz koju te stisnem, primim za kosu, pa onda… znaš već. Znaš li ti Mala koliko toga mi možemo odšutjeti? Jedan cijeli život, ukoliko ne želimo nešto preskočiti. A kada sve odšutimo, možemo šutjeti i ni o čemu. Kao da šutnja baš mora imati temu.

Sutra sam mislio, Mala, stavit ću ploču na gramofon, da se beskonačno ponavlja i ljubit ćemo se dok nam se jezici ne izližu, dok pjevač ne promukne. Mislio…

Znaš Mala, nije bilo uzalud, imali smo nadu. Nije to malo. Nada je luksuz, rekao je Pjesnik. Tek kada iščezava, vidiš koliko je draži bilo u njoj. Naša se nada nezaustavljivo pretvara u san. No, i san može biti dio jave ako se ne budiš prečesto.

A ja? Ja sanjam širom zatvorenih očiju i sasvim dobro podnosim smrt. Svoje sam ružne snove odavno presanjao. Ostali su mi još samo oni lijepi.

Darko Biljanović (18.3.1965 – 14.2.2014)