Reče mi putnik neki iz drevne zemlje jedne:

„U pustinji još leže ogromne, i bez tela,

dve noge od kamena, a ko potražit’ htedne,

videće tu i glavu; bore njenog čela

i usne iskrivljenog od zapovesti ledne

znak su da vajar vide sve strasti toga cara

– i srce mu okrutno i šaku koja pleni –

pa ureza ih tako u kamen s mnogo dara.

A na postolju samom ovakav natpis ima:

„Ozimandijas ja sam, svi klanjaju se meni.

Gledajte dela moja i strepite pred njima!“

To ostalo je samo, a gde kip beše slavan

sad ruševine leže sve smrskane na tlima;

oko njih na sve strane pust pesak leži ravan.“

(Persi Biš Šeli, 1792. – 1822., prevela sa engleskog Ranka Kuić, izbor: Saša Jelenković)