Tako dobro razumem ljude koje stalno nešto tera.

I uvek bi da rade, i uvek bi da budu nešto drugo.

Iz samoće beže u brak, iz braka u preljubu, iz jedne preljube u drugu, iz svega toga u samoću, i tako u krug…

Menjaju zanimanja, partnere, gradove, ljude, ubeđenja.

Vole, mrze, svete se, praštaju, beže u alkohol, u masu, u hranu, u nemire koji nikako da prestanu.

Tako mi je poznat taj lutajući izgubljeni pogled koji ne zna šta će sa sobom.

To večito nezadovoljstvo postojećim, večita nada o boljem i prokletnički udarac glavom o zid.

Dostojevski je bio najveći ateista i najveći vernik, gorela je u njemu i jedna i druga baklja. Sagorele su ga obe i odnele prerano.

Tolstojeva Karenjina volela je i muža i ljubavnika, umesto jednog od njih, ubila je sebe.

Tolstoj je bio strastveni lovac koji se borio protiv lova i ubijanja životinja. Ubijao ih je nesvesno do kraja života u svojoj glavi a svesno se pretvorio u misionara i zaštitnika životinja.

Tako je i sa mnom, svaki novi dan je nova raskrsnica u nepoznato.

Tako je i sa svima nama, svaka nova misao nosi pobunu i pomirenje.

Mi ne idemo jednosmernom ulicom, mi idemo i napred, i nazad, i gore, i dole, i taman kada pomislimo da smo stigli, shvatimo da još nismo ni krenuli.

Svako od nas bi mogao da bude mnogo više nego što jeste ali svet je džinovski kavez koji nemilosrdno seče krila i preparira ljude po svojoj meri, isisava suštinu i ostavlja samo našminkana tela…

Ne želim da budem našminkani leš, želim da dišem, volim, živim, maštam. Želim da živim a kao da su naši životi sve dalje od života.

Gledao sam juče reku, plakala je i žalila mi se. Do skoro je preskakala mostove i rušila brane a danas joj preti prazno korito, osim kanalizacije i fabričkog otpada neće imati šta da se uliva u nju.

Svi smo mi ta reka, sve manje istinskog se uliva u nas i postajemo prazne ljušture kojima je ostalo samo da čekaju i nadaju se.

Sve mi je teže da pišem jer znam da će me još koliko sutra lupiti po glavi ono napisano, i reći mi da sam budala.

Ali ko nije budala?

I na kraju, razumem ljude koje stalno nešto tera i otera, a sve više razumem i sebe jer sam napokon naučio da se nosim i pomirim sa tim.