RAZMIŠLJANJA O IZGNANSTVU

Urednikdana1 ožujka, 2014/0 comments

Piše: Edward W. Said

Izgnanstvo je istovremeno neobično privlačna tema za razmišljanje i užasan doživljaj u ljudskom iskustvu. Ono je nezalečivi raskol između ljudskog bića i rodnog mesta, između sopstva i njegovog istinskog doma, koji stvara neprebrodivu ophrvanost tugom. Iako je istina da književnost i istorija sadrže junačke, romantične, slavne, pa čak i trijumfalne epizode iz života izgnanika, one nisu ništa više od pokušaja da se savlada sputanost osećajem otuđenja. Dostignuća u izgnanstvu se neprestano podrivaju gubitkom nečega što je zauvek ostavljeno za sobom.
Ali ako je istinsko izgnanstvo stanje konačnog gubitka, zašto se ono tako lako preobražavalo u moćni motiv moderne kulture, za koju bi se čak moglo reći da ju je obogatilo? Navikli smo da o modernom periodu razmišljamo kao o dobu duhovne osiromašenosti i otuđenosti, zebnje i međusobnog udaljavanja. Niče nas je naučio da osećamo nelagodnost pred tradicijom, a Frojd da na domaćinsku prisnost gledamo kao na pristojno lice patricidnog i incestuoznog besa. Moderna zapadna kultura velikim je delom tvorevina izgnanika, emigranata, izbeglica. Akademska, intelektualna i estetska misao u SAD postala je to što je danas zahvaljujući izbeglicama pred fašizmom, komunizmom i drugim režimima sklonim represiji i proterivanju disidenata. Kritičar Džordž Stejner je čak i predložio pronicljivu tezu da je svekoliki žanr zapadne književnosti dvadesetog veka „eksteritorijalan“, da je ona pisana od strane izgnanika i o njima, simbolizujući tako doba izbeglištva. Stejner sugeriše: „Čini se ispravnim da bi oni, koji stvaraju umetnost u civilizaciji kvazi-varvarizma, koja je tolike ljude učinila beskućnicima, takođe trebalo da budu pesnici bez doma i lutalice po jeziku. Ekscentrici, uobraženi, nostaligičari, namerno nezreli…“
U drugim epohama, izgnanici su imali slične međukulturne i transnacionalne vizije, trpeli su iste frustracije i bedu, izvodili iste prosvetljujuće i kritičarske zadatke – o čemu briljantno svedoči, recimo, klasična studija E. H. Kara o ruskim intelektualcima devetnaestog stoleća okupljenim oko Hercena, Romantični izgnanici (The Romantic Exiles). No, razlika između prethodnih epoha i našeg vremena – treba to naglasiti – leži u razmerama: naše doba, sa modernim ratovanjem, imperijalizmom i kvaziteološkim ambicijama totalitarnih vladara zaista jeste doba izbeglica, raseljenih osoba i masovne migracije.
Naspram tog bezličnog okruženja, izgnanik se ne može naterati da služi konceptima humanizma. Na dvadesetovekovnoj skali, izgnanstvo nije ni estetski ni humanistički pojmljivo – u najboljem slučaju, literatura o izgnanstvu opredmećuje strepnje i patnje kakve većina ljudi retko doživi. No, razmišljati o izgnanstvu kao blagotvornoj humanističkoj pojavi što uobličava tu literaturu znači banalizovati sakaćenja koje ono nanosi, gubitke njegovih žrtava, nemost s kojom se odgovara na svaki pokušaj da se ono razume kao nešto što je „za nas dobro“. Nije li istina da pogledi na izgnanstvo u književnosti i religiji zamagljuju ono što je stvarno užasavajuće, da je izgnanstvo neizlečivo sekularno i nepodnošljivo istorijsko, da ga stvaraju ljudska bića za neka druga ljudska bića, te da je poput smrti milione ljudi odvojilo od vrela vlastite tradicije, porodice i geografije, ali bez konačne milosti koju smrt pruža?
Videti pesnika u izgnanstvu (za razliku od čitanja poezije izgnanstva) znači videti antinomije izgnanstva otelotvorene i proživljene jedinstvenim intenzitetom. Pre nekoliko godina, proveo sam neko vreme sa Faizom Ahmadom Faizom, najvećim savremenim pesnikom na urdu jeziku. On je pobegao iz rodnog Pakistana pred vojnom huntom Zia Ul Haka i našao izvesnu dobrodošlicu u borbama podeljenom Bejrutu. Prirodno, njegovi najbliži prijatelji bili su Palestinci, ali sam ja osetio da, iako je između njih postojala srodnost duha, među njima se ništa nije podudaralo: ni jezik, ni pesničke konvencije, ni životna istorija. Faiz je svoj osećaj neprestane otuđenosti savladao samo jedanput, kada ga je posetio prijatelj iz Pakistana Ekbal Ahmad, takođe izgnanik. Nas trojica smo jedne kasne večeri sedeli u oronulom bejrutskom restoranu dok je Faiz recitovao svoje pesme. Posle nekog vremena, on i Ekbal su prestali da mi prevode stihove, ali duboko u noći to više nije bilo ni važno. Onome što sam posmatrao nije bio potreban prevod: preda mnom se odvijalo ustoličenje povratka kući izraženo kroz prkos i gubitak, kao da kažu: „Zija, mi smo ovde“. Iako je, naravno, jedino Zija stvarno bio kod kuće i nije mogao da čuje njihove oduševljene glasove.
Rašid Husein je bio Palestinac. Na arapski je preveo Bijalika, jednog od velikih modernih hebrejskih pesnika. Zbog elokvencije Husein je u periodu posle 1948. izašao na glas kao veliki govornik i nacionalista bez premca. Najpre je radio kao novinar u telavivskom dnevnom listu koji izlazi na hebrejskom, uspevajući da uspostavi dijalog između jevrejskih i arapskih pisaca, iako je on lično podržavao naserizam i arapski nacionalizam. U međuvremenu, nije više mogao da izdrži pritisak i preselio se u Njujork. Oženio se Jevrejkom i počeo da radi u kancelariji PLO pri Ujedinjenim nacijama, mada je redovno nervirao nadređene svojim nekonvencionalnim idejama i utopijskom retorikom. U arapski svet se preselio 1972, da bi se posle samo nekoliko meseci vratio u SAD – u Siriji i Libanu nije sebe doživljavao kao deo društva, dok se u Kairu osećao nesrećno. Njujork mu je pružio novo okrilje, kao i beskrajne sate pijančenja i dokolice. Život mu se urušavao, ali je ostao najgostoljubiviji čovek. Umro je posle jedne noći žestokog opijanja dok je, ležeći u krevetu i pušeći, izazvao požar koji se proširio na malu zbirku audio kaseta sa snimcima pesnika dok recituju svoju poeziju. Ugušio se od isparenja izgorelih traka. Posmrtni ostaci su mu preneti u Musmus, seoce u Izraelu gde njegova porodica i dalje živi.
Ovaj i mnogi drugi primeri pesnika i pisaca u izgnanstvu daju dostojanstvo stanju proglašenom da se čoveku ukine svako dostojanstvo i identitet. Da bismo se koncentrisali na izgnanstvo kao oblik savremenog političkog kažnjavanja, očigledno je da najpre moramo mapirati teritorije iskustava izvan onih koje mapira sama literatura izgnanstva. Moramo staviti po strani Džojsa i Nabokova i, umesto o njima, razmišljati o neizbrojivoj masi za koju su stvorene agencije Ujedinjenih nacija. O seljacima izbeglicama bez ikakvih izgleda da se vrate kući, naoružnih jedino bonovima za racionisano snabdevanje i brojem agencije. Pariz je možda prestonica čuvena po kosmopolitskim izbeglicama, ali je on u isto vreme i grad u kojem su nepoznati muškarci i žene (Vijetnamci, Alžirci, Kambodžanci, Libanci, Senegalci, Peruanci) provodili godine i godine u bedi i usamljenosti. Takođe moramo pomisliti i na Kairo, Bejrut, Madagaskar, Bankok, Meksiko. Što se više udaljavamo od atlantskog sveta, povećavaju se izgubljenost i očajanje, beznadežno se povećava broj prognanika i raste zbir bede „nedokumentovanih“ ljudi koji su iznenada nestali, ljudi čiju povest nema ko da ispriča. Da bismo razmišljali o prognanim muslimanima iz Indije, o Haićanima u Americi, stanovnicima ostrva Bikini u Okeaniji, ili o Palestincima u arapskom svetu, moramo napustiti skromno pribežište koje pruža subjektivnost i primeniti apstrakcije politike masa. Pregovori, ratovi za nacionalno oslobođenje, ljudi isterani iz svojih domova i nagnani da se presele, organizovano ili pešice, u enklave u drugim regionima – na šta ukazuju sva ova iskustva? Da li su ona, otvoreno i već po svojoj zamisli, nepopravljiva?
Dolazimo do nacionalizma i njegove suštinske povezanosti sa izgnanstvom. Nacionalizam je potvrda pripadanja jednom mestu i ljudima, jednom nasleđu. On je potvrda doma koji je stvorila jedna jezička zajednica, jedna kultura sa svojim običajima. Čineći to, on sprečava izgnanstvo, bori se da spreči pustošenja koje ono izaziva. Međuigra između nacionalizma i izgnanstva je poput Hegelove dijalektike sluge i gospodara, suprotnosti koje se međusobno prožimaju i sačinjavaju. Svaki nacionalizam se u svom ranom stadijumu razvija iz stanja otuđenosti. Borba da se izvojuje nezavisnost Amerike, da se ujedini Nemačka ili Italija, da se oslobodi Alžir – primeri su nacionalnih grupa razdvojenih (izgnanih) od onoga što se shvata kao njihov pravi način života. Trijumfalni, ostvareni nacionalizam opravdava (kako retrospektivno, tako i prospektivno) istoriju iz koje su samo odabrane niti spletene u pripovest. Stoga svaki nacionalizam ima svoje očeve nacije, svoju osnovnu, kvazireligioznu lektiru, retoriku pripadništva, istorijske i geografske međaše, zvanične neprijatelje i heroje. Taj kolektivni etos sačinjava ono što francuski sociolog Pjer Burdije naziva habitusom, koherentnim amalgamom praksi koje povezuju običaje sa prebivalištem. U međuvremenu, uspešno realizovani nacionalizmi proglašavaju se za ekskluzivne vlasnike istine, a sve ostale proglašavaju za lažne i manje vredne (kao u retorici kapitalizma protiv komunizma, ili Evropljana naspram Azijata).
I upravo iza te granice između „nas“ i „autsajdera“ leži opasna teritorija nepripadanja – u njoj su u pradoba proterivani ljudi, dok u moderno doba po njoj lutaju ogromne mase čovečanstva kao izbeglice i raseljene osobe.
Nacionalizam ima veze sa grupama, dok je izgnanstvo u krajnje izoštrenom smislu usamljenost koja se doživljava izvan grupe, lišavanje koje se oseća kao nepripadanje drugima u zajedničkom staništu. Kako, onda, prevazići usamljenost izgnanstva, a da se ne zapadne u preovlađujući i bukački jezik nacionalnog ponosa, kolektivnih sentimenata, grupnih strasti? Čega se vredi pridržavati između dve krajnosti, iskustva izgnanstva s jedne strane i neretko krvave afirmacije nacionalizma sa druge? Da li nacionalizam i izgnanstvo imaju neka suštinski srodna svojstva? Da li su oni, prosto, dva suprotstavljena varijeteta paranoje?
Na ta se pitanja nikada neće dati potpuni odgovor jer svako od njih podrazumeva da se o izgnanstvu i nacionalizmu može neutralno raspravljati, bez uzajmanog pozivanja. Što je nemoguće. Pošto oba termina obuhvataju sve, od najkolektivnijih od svih kolektivnih sentimenata do najprisnijih od svih prisnih emocija, teško da za njih postoji dovoljno adekvatan jezik. No, sigurno da u vezi sa javnim i sveobuhvatnim ambicijama nacionalizma ne postoji ništa što dodiruje suštinu nevolje izgnanstva.
Zato što je izgnanstvo, za razliku od nacionalizma, suštinski diskontinuirano stanje bivstvovanja. Izgnanici su odsečeni od svojih korenova, zemlje, prošlosti. Oni obično nemaju ni vojsku, ni državu, iako su često u potrazi za njima. Stoga izgnanici osećaju neodložnu potrebu da ponovo uspostave svoje prekinute živote, obično tako što sebe vide kao deo neke pobedničke ideologije ili ljude koji su se ponovo rodili. Ključna je stvar što je stanje izgnanstva bez te pobedničke ideologije – koja bi trebalo da rasute niti istorije skupi u novu celinu – skoro nepodnošljivo i praktično nemoguće u svetu današnjice. Pogledajmo samo sudbinu Jevreja, Palestinaca i Jermena.
Moj prijatelj Nubar je usamljeni Jermenin. Njegovi roditelji su morali da napuste istočnu Tursku 1915, posle pokolja njihovih porodica. Ocu njegove majke je bila odrubljena glava. Nubarovi roditelji su otišli u Alepo, a zatim u Kairo. Sredinom šezdesetih godina, život u Egiptu postao je težak za ne-Egipćane, te su njegovi roditelji, zajedno sa četvoro dece, zahvaljujući međunarodnoj organizaciji za pomoć, otišli u Bejrut. Tamo su kratko vreme živeli u pansionu, a potom su smešteni u dvosobnu kućicu izvan grada. U Libanu nisu imali novca i čekali su – osam meseci kasnije, ista organizacija ih je avionom uputila u Glazgov. A zatim u Gender. Pa u Njujork. Autobusom su prevalili put od Njujorka do Sijetla – Sijetl je bio grad u kojem je agencija predvidela da bi trebalo da žive. Nubar se rezignirano nasmejao, kao da kaže: bolje i Sijetl nego Jermenija – u kojoj nikada nije bio, ili Turska u kojoj je pobijeno toliko njegovih sunarodnika, ili Liban gde bi život njega i njegove porodice sigurno bio rizičan. Bolje je otići u izgnanstvo, nego ostati – ali samo u ponekim slučajevima.
Zato što ništa nije sigurno. Izgnanstvo je stanje ljubomore. Kada postignete tačno ono što ste nameravali, nemate želju da to sa nekim delite i u tom povlačenju oštre crte oko vas i vaših sunarodnika leži najmanje privlačan aspekt izgnanstva – među vama se pojačavaju osećaj grupne solidarnosti i strastveno neprijateljstvo prema ljudima izvan vašeg kruga, pa čak i onima koji su možda u sličnoj nevolji. Ima li nepomirljivijeg sukoba od onog između cionističkih Jevreja i arapskih Palestinaca? Palestinci osećaju da su ih čuveni izgnanici, Jevreji, oterali u izgnanstvo. Ali Palestinci istovremeno znaju da je njihov vlastiti osećaj nacionalnog identiteta pothranjivan u miljeu izgnanstva, u kojem je neprijatelj svako sa kim niste u krvnom srodstvu, u kojem svaki simpatizer postaje agent neke neprijateljske sile, u kojem i najmanje odstupanje od prihvaćene linije predstavlja čin najgnusnije izdaje i nelojalnosti.
Možda je to najneverovatnija od svih sudbina u izgnanstvu: biti izgnan od strane izgnanika – ponovo proživeti aktuelni proces iskorenjivanja od ruke samih izgnanika. Leta 1982, svi Palestinci su se pitali kakav li je to neartikulisani poriv nagnao Izrael, koji je 1948. proterao Palestince, da ih i dalje proteruje iz izbegličkih kampova u Libanu. Kao da rekonstruisano kolektivno iskustvo Jevreja, reprezentovano putem države Izrael i modernog cionizma, nije moglo da toleriše da uporedo sa njima postoji još jedna priča o oduzimanju i gubitku. Ta netolerancija neprestano je osnaživana izraelskim neprijateljstvom prema nacionalizmu Palestinaca, koji su četrdeset i šest godina s mukom izgrađivali nacionalni identitet u izgnanstvu.
Potreba za novim građenjem nacionalnog identiteta od krhotina starog i prekida koje nameće izgnanstvo nalazi se i u jednoj od ranih pesama Mahmuda Darviša, čije je zamašno delo ravno epskom naporu da se lirika gubitka preobrazi u neprestano odgađanu dramu povratka. On, tako, opisuje osećaj beskućništva kao spisak nezavršenih i nepotpunih stvari:

Ali ja sam prognanik.
Zapečati me svojim očima.
Odvedi me kuda god hoćeš –
Odvedi me šta god da si.
Povrati mi boju lica
I toplinu tela
Svetlo srca i očiju,
So hleba i ritam,
Ukus zemlje… Zavičaja.
Zakloni me svojim očima.
Ponesi me kao relikviju iz doma tuge.
Ponesi me kao stih iz moje tragedije;
Ponesi me kao igračku, ciglu iz kuće
Tako da naša deca zapamte da se vrate.

Patos egzila je u gubitku kontakta sa bilo čime čvrstim i sigurnosti zemlje: povratak kući više ne dolazi u obzir.
Priča Džozefa Konrada Ejmi Foster je, možda, najbeskompromisniji prikaz izgnanstva ikada napisan. Konrad je sebe smatrao izgnanikom iz Poljske, i skoro čitavo njegovo delo (kao i život) nosili su nepogrešivi znak osetljive opsednutosti emigranta vlastitom sudbinom i beznadežnim pokušajima da se učini zadovoljavajući kontakt sa novim okruženjem. Ejmi Foster je, u izvesnom smislu, ograničena na probleme izgnanstva, čak u tolikoj meri da je to jedna od slabije poznatih Konradovih pripovetki. Pogledajmo, na primer, patnje glavnog protagoniste Janka Gurala, istočnoevropskog seljaka koji, na putu do Amerike, doživljava brodolom pored britanske obale:
„Zbilja je teško čoveku da otkrije da je u nekom nepoznatom kutku sveta postao izgubljeni i bespomoćni stranac, nerazumljiv drugima, misterioznog porekla. Ipak, od svih avanturista koji su doživeli brodolom u bilo kojem divljem delu sveta, čini mi se da ne znam nijednog koji je morao da pretrpi sudbinu toliko tragičnu kao čovek o kome govorim, najbezazleniji od svih avanturista koga je more izbacilo.“
Janko je otišao od kuće jer je pritisak koji je trpeo za njega bio prevelik da bi tamo nastavio da živi. Amerika ga mami svojim obećanjima, a on završava u Engleskoj. No, on je uporan i živi u Engleskoj, iako ne razume jezik, i često biva uplašen i neshvaćen. Sa njim pokušava da komunicira jedino Ejmi Foster, neprivlačna troma seljanka. Oni se venčaju, rađaju dete, ali kada se Janko razboli, Ejmi postaje uplašena, otuđuje se od njega i odbija da ga neguje. Ona uzima dete i odlazi od njega. To ubrzava njegovu smrt u bedi, koja je, poput umiranja nekoliko Konradovih junaka, rezultat kombinacije pritiska izolacije i ravnodušnosti sveta. Jankova sudbina opisana je kao „krajnja katastrofa usamljenosti i očaja“.
Jankova nevolja je dirljiva – on je večito ukleti stranac i usamljenik u društvu koje nema razumevanja. No, Konradovo vlastito iskustvo izgnanstva nateralo ga je da preuveliča razlike između Janka i Ejmi. Janko je poletan, veseo, dok je Ejmi, teška, natmurena, tupa; posle njegove smrti, čini se kao da je njena ranija dobrota zapravo bila klopka u koju ga je ona namamila i fatalno zarobila. Jankova smrt je romantična – svet je ogrubeo i ništa ne ceni, njega niko ne razume, čak ni Ejmi, njemu najbliža osoba. Konrad je uzeo ovaj neurotični strah izgnanstva i iz njega stvorio estetski princip. U Konradovom svetu, niko ne ume da razume drugoga niti je komunikacija moguća, ali je paradoksalno da ovo radikalno ograničenje mogućnosti jezika ne osujećuje neumorne napore da se komunicira. Sve Konradove pripovetke govore o usamljenim ljudima koji veoma mnogo govore (zaista, ko je od velikih modernista bio glagoljiviji od Konrada i koristio više prideva?) i čiji pokušaji da impresioniraju druge komplikuju prvobitno značenje izolacije, umesto da ga redukuju. Svaki Konradov izgnanik je u strahu i svaki je osuđen da neprestano zamišlja spektakl usamljeničke smrti, koju posmatraju bezizražajne, nekomunikativne oči.
Izgnanik sa ogorčenjem gleda na one koji to nisu. Jer oni pripadaju svom okruženju, dok je izgnanik uvek neuklopljen u sredinu. Kakav je to osećaj roditi se i živeti u istom mestu, znati da čovek njemu, manje-više, večito pripada?
Iako je tačno da je izgnanik svako ko je sprečen da se vrati kući, među izgnanicima, izbeglicama, iseljenicima i emigrantima ipak se mogu povući izvesne razlike. Izgnanstvo potiče od prastare prakse proterivanja. Kada je čovek jednom proteran, on živi neredovnim i bednim životom, sa belegom autsajdera. Sa druge strane, izbeglica je tvorevina dvadesetog veka. Reč „izbeglica“ poprimila je političko značenje, sugerišući ogromnu masu nevinih i zbunjenih ljudi kojima je neophodna hitna međunarodna pomoć, za razliku od „izgnanika“ koji sa sobom nosi konotacije samoće i duhovnosti.
Iseljenici dobrovoljno žive u stranoj državi, obično iz ličnih ili društvenih razloga. Niko nije terao Hemingveja i Ficdžeralda da žive u Francuskoj. Iseljenik sa izgnanikom deli samoću i otuđenost, ali iseljenik ne pati zbog krutih zabrana. Emigrant uživa ambivalentan status. Tehnički gledano, emigrant je svako ko emigrira u drugu državu. Po tom pitanju, oni su sigurno imali izbora. Službenici u kolonijama, misionari, tehnički stručnjaci, vojni plaćenici i savetnici, u izvesnom smislu, žive u izgnanstvu, ali nisu bili proterani. Beli doseljenici u Africi, delovima Azije i Australiji nekada su bili izgnanici, ali su kao pioniri i osnivači nacije izgubili etiketu „izgnanstva“.
Najveći deo života izgnanika zaokupljen je načinima da se nadoknadi gubitak i stvori novi svet u kojem će se vladati. Stoga ne čudi što su mnogi izgnanici postali romansijeri, šahisti, politički aktivisti i intelektualci. Svako od ovih zanimanja iziskuje minimalno investiranje u objekte, a veliki naglasak stavlja na pokretljivost i veštinu. Novi svet izgnanika je, sasvim logično, neprirodan, a njegova nerealnost nalikuje na proznu. Đerđ Lukač u Teoriji romana ubedljivo tvrdi da roman – književna forma stvorena iz nerealnosti ambicija i fantazija – jeste forma „transcendentalnog beskućništva“. Klasični ep, piše Lukač, potiče iz sređenih kultura, u kojima su vrednosti jasne, identiteti stabilni, a život nepromenljiv. Evropski roman je utemeljen upravo u suprotnom iskustvu, iskustvu društva u promenama, u kojem lutajući i razbaštinjen junak ili junakinja iz srednje klase pokušava da konstruiše novi svet koji pomalo podseća na zauvek napušteni, stari svet. U epu ne postoji drugi svet, postoji samo konačnost ovog sveta. Odisej se vraća na Itaku posle godina lutanja, Ahil umire jer ne može da umakne svojoj sudbini. Roman, međutim, postoji zato što možda postoje i drugi, alternativni svetovi za buržoaske špekulante, lutalice, izgnanike.
Koliko god dobro da se snađu, izgnanici su uvek ekscentrici koji poput usvojene dece osećaju da su drugačiji (čak i kada to često eksploatišu). Svako ko je zaista beskućnik na naviku uočavanja otuđenosti u svemu što je moderno gleda kao na neku izveštačenost, na prikazivanje pomodnih emocija. Čvrsto se držeći različitosti kao oružja koje će se upotrebiti sa čeličnom voljom, izgnanik ljubomorno insistira na svom pravu da odbije da pripada bilo kome.
To se obično prevodi u nepomirljivost koju nije lako ignorisati. Svojeglavost, preuveličavanje, preterivanje – sve su to karakteristični stilovi za izgnaništvo, metodi da se svet ubedi da prihvati upravo vašu viziju, koju ste učinili još manje prihvatljivom jer, zapravo, niste ni voljni da je učinite prihvatljivom. Na kraju krajeva, ona je vaša. Staloženost i spokojstvo su poslednje osobine koje se povezuju sa delom izgnanika. Umetnici u izgnanstvu su namerno neprijatni, a njihova tvrdoglavost se neprimetno uvlači čak i u njihova uzvišena dela. Danteova vizija u Božanstvenoj komediji poseduje ogromnu snagu univerzalnosti i detalja, ali čak i blaženstvo mira, koje se ostvaruje u Paradisu, nosi tragove osvetoljubivosti i prekosti otelotvorene u Infernu. Ko bi još osim Dantea, proteranog Firentinca, iskoristio večnost kao mesto za namirivanje starih računa?
Džejms Džojs je odabrao da bude u izgnanstvu, s namerom da dâ snage svom umetničkom pozivu. Na tajanstveno efikasan način, kao što pokazuje Ričard Elman u njegovoj biografiji, Džojs je zapodenuo svađu sa Irskom koju je neprestano održavao u životu, držeći tako sebe u najoštrijoj suprotstavljenosti prema svemu uobičajenom. Elman kaže da „kad god je njegov odnos prema rodnoj zemlji pretio da se popravi, on [Džojs] je morao da otkrije novi incident kako bi učvrstio svoj nepomirljivi stav i potvrdio pravičnost svog dobrovoljnog odsustva“. Džojsova proza se bavi onim što je u jednom pismu opisao kao stanje „usamljenosti bez ijednog prijatelja“. Iako je retka situacija da čovek odabere izgnanstvo kao način života, Džojs je savršeno dobro razumeo njegova iskušenja.
No, Džojsov uspeh u izgnaništvu dodatno naglašava pitanje da li je izgnanstvo u toj meri ekstreman i lični fenomen da se bilo kakva njegova instrumentalizacija pretvara na kraju u trivijalizovanje? Kako to da je književnost izgnanstva zauzela svoje mesto kao topos ljudskog iskustva, zajedno sa avanturističkom, obrazovnom i naučnom literaturom? Da li je to isto izgnanstvo koje je bukvalno ubilo Janka Gurala i porodilo neretko dehumanizujući odnos između izgnanstva i nacionalizma, koji je u dvadesetom veku imao veliku cenu? Ili je u pitanju neka benignija varijanta?
Interesovanje za fenomen izgnanstva, koje karakteriše sadašnjicu, može se otkriti u pomalo izbledelom konceptu da ne-izgnanici mogu da uživaju u prednostima izgnanstva kao iskupljujućeg motiva. Ta ideja, doduše, ima u sebi izvesne uverljivosti. Poput srednjovekovnih putujućih učitelja i učenih grčkih robova u starom Rimu, izgnanici (najizuzetniji među njima) zaista imaju snažan uticaj na svoje okruženje. Stoga je prirodno da se „mi“ koncentrišemo na prosvetiteljski aspekt „njihovog“ prisustva među nama, a ne na loše uslove njihovog života ili na njihove potrebe. Ali posmatrano iz sumorne političke perspektive masovnih premeštanja stanovništva u današnjem vremenu, pojedinačni slučajevi izgnanstva teraju nas da prepoznamo tragičnu sudbinu beskućništva u neizbežno bezdušnom svetu.
U prošloj generaciji Simon Vej je na najkoncizniji način postavila dilemu izgnanstva. „Ukorenjenost je možda najvažnija i najmanje priznata potreba koju duša čoveka može da ima“, rekla je. No, Vejova je takođe uviđala da je većina lekova protiv raskorenjivanja u doba svetskih ratova, deportacija i masovnih istrebljenja skoro podjednako opasna kao i ono protiv čega, navodno, deluju. Od svih njih, najpodmuklija je država (preciznije, centralizovana državna vlast), pošto obožavanje države vodi do raskidanja i zamenjivanja svih ostalih ljudskih veza.
Vejova nam iznova otkriva čitav kompleks pritisaka i stega koje leže u središtu nevolja jednog izgnanika, koje se, kao što sugerišem, u moderno doba približavaju tragediji. Puka činjenica izolacije i raseljavanja stvara izvesnu vrstu narcističkog mazohizma koji se opire svim naporima za ispravljanje, adaptiranje u novu kulturu i zajednicu. To je krajnost u kojoj izgnanik od svoga izgnanstva pravi fetiš, a ta praksa ga udaljava od svih veza i obaveza. Živeti kao da je sve oko vas privremeno i možda trivijalno znači postati plen sitničavog cinizma i svadljive odbojnosti. Mnogo češći je pritisak na izgnanika da se pridruži partijama, nacionalnim pokretima, državi. Izgnaniku se nude novi niz pridruženosti i nove lojalnosti koje bi trebalo da razvije. Ali tu takođe postoji i gubitak kritičke perspektive, intelektualne rezervisanosti, moralne hrabrosti.
Takođe treba priznati da odbrambeni nacionalizam izgnanika često rađa samosvest, zajedno sa manje privlačnim oblicima samopotvrđivanja. Rekonstitutivni projekti kao što je sabiranje nacije u izgnanstvu (primeri iz dvadesetog veka su Jevreji i Palestinci) obuhvataju konstruisanje nacionalne istorije, oživljavanje starog jezika, osnivanje nacionalnih institucija, poput nacionalne biblioteke i univerziteta. Iako se time ponekad promoviše histerični etnocentrizam, takođe se podstiče i istraživanje vlastitog sopstva, koje se neizbežno proteže dalje od jednostavnih i pozitivnih činjenica kao što je „etnicitet“. Recimo, imamo samosvest pojedinca koji nastoji da razume zašto istorije Palestinaca i Jevreja slede izvesni obrazac, zašto određeni etos preživljava u izgnanstvu uprkos represiji i pretnji istrebljenja.
Stoga je nužno da o izgnanstvu ne govorim kao o privilegiji, već alternativi masovnim institucijama koje dominiraju modernim životom. Konačno, izgnanstvo nije stvar izbora: čovek se rađa u izgnanstvu ili mu se dešava da u njega ode. No, ako izgnanik odbija da sedi sa strane i vida rane, u prilici je da nauči neke stvari: on može da kultiviše skrupuloznu (ne samoudovoljavajuću, ili mrzovoljnu) subjektivnost.
Možda se najrigorozniji primer takve subjektivnosti pronalazi u delu Teodora Adorna, nemačko-jevrejskog filozofa i kritičara. Adornova ključna knjiga Minima Moralia je autobiografija napisana u izgnanstvu. Njen podnaslov glasi Razmišljanja iz obogaljenog života (Reflexionen aus dem beschädigten Leben). Nemilosrdno suprotstavljen onome što je nazivao „administriranim“ svetom, Adorno je čitav život posmatrao kao ukalupljen u gotove forme, unapred pripremljene „domove“. Tvrdio je da sve što čovek kaže ili misli, kao i svaki objekt koji poseduje, u krajnjem ishodu predstavlja običnu robu. Jezik je žargon, objekti su na prodaju. Intelektualna misija izgnanika se sastoji u tome da ne prihvati ovakvo stanje stvari.
Adornove refleksije prožete su verovanjem da je pisanje jedini dom koji je istinski dostupan, koliko god bio loman i ranjiv. Inače, „kuća je stvar prošlosti. Tome je prethodilo bombardovanje evropskih gradova, kao i radni i koncentracioni logori, sa onim što je imanentni razvoj tehnologije odavno odlučio da uradi sa sudbinom kuća. One su sada dobre jedino da se odbace kao stare konzerve“. Ukratko, kaže Adorno sa sumornom ironijom, „deo je morala ne biti kod kuće u vlastitoj kući“.
Slediti Adorna znači odmaći se od „kuće“ kako bi se ona pogledala s ravnodušnošću izgnanika. Jer ima znatnog preimućstva u praksi zapažanja nepodudarnosti između različitih koncepata i ideja sa onim što one u stvarnosti proizvode. Dom i jezik uzimamo kao zauvek date; oni postaju priroda, a njihove osnovne pretpostavke se povlače i pretvaraju u dogmu i ortodoksiju.
Izgnanik zna da je u sekularnom i nepredvidljivom svetu dom uvek privremen. Granice i barijere, koje nas obavijaju u sigurno okrilje poznate teritorije, takođe mogu da postanu zatvori i često se brane izvan svakog razuma ili nužnosti. Izgnanici prelaze granice, ruše barijere u mišljenju i iskustvu.
Hugo od Sv. Viktora, dvanaestovekovni monah iz Saksonije, napisao je ove nezaboravne i predivne rečenice:
„Stoga je izvor velike vrline praktičnom umu da uči, deo po deo, najpre kako da se promeni po pitanju nevidljivih i prolaznih stvari, kako bi kasnije mogao da ih ostavi za sobom. Čovek kome je njegova domovina slatka tek je nežni početnik; onaj kome je svako tlo kao njegovo rodno već je snažniji; ali savršen je onaj kome je čitav svet strana zemlja. Nežna duša je svoju ljubav usmerila ka jednoj tački u svetu; snažni čovek ju je proširio na sva mesta, a savršeni ju je zatomio.“
Erih Auerbah, čuveni izučavalac književnosti iz dvadesetog veka, koji je ratne godine proveo u izgnanstvu u Turskoj, citirao je ovaj odlomak kao model za svakoga ko bi želeo da prevaziđe nacionalna ili provincijalna ograničenja. Jedino prihvatanjem ovakvog stava može istoričar početi da razume ljudsko iskustvo i njegove pisane tragove, u svoj njihovoj raznolikosti i posebnosti. U suprotnom, ostaće više privržen isključivostima i predrasudama, nego slobodi koja prati znanje. Primetimo ovde da Hugo dva puta objašnjava da „snažni“ ili „savršeni“ čovek dostiže nezavisnost i objektivnost putem pripadnosti, bez njenog odbacivanja. Nevolja u izgnanstvu upravo i počinje ljubavlju prema rodnom mestu i vezanošću za njega. Za sve izgnanike važi da dom i ljubav prema domu nisu nešto što se gubi, nego da je taj gubitak svojstven samom postojanju i jednog i drugog.
Posmatrajmo iskustva kao da su ona na putu da nestanu. Šta je to što nas za njih vezuje u stvarnosti? Šta biste sačuvali od njih? Čega biste se odrekli? Samo osoba koja je ostvarila nezavisnost i objektivnost, neko čija je domovina „slatka“, ali je zbog okolnosti nesposobna da ponovo uživa u toj „slasti“, može da odgovori na ova pitanja. (Takva osoba ne bi mogla da se zadovolji zamenama koje pružaju iluzije ili dogme).
Možda ovo izgleda kao recept za nepopustljivo sumoran pogled na svet i večito mrzovoljno neodobravanje bilo kakvog oduševljenja ili poleta duha. Ne mora to da bude tako. Iako deluje čudno kada neko govori o zadovoljstvima koje pruža izgnanstvo, o tom stanju se ipak može reći i nekoliko pozitivnih stvari. Gledati na „čitav svet kao na stranu zemlju“ omogućava čoveku originalnost vizije. Većina ljudi su, u principu, svesni postojanja jedne kulture, jednog okruženja, jednog doma; izgnanici su svesni postojanja najmanje dve kulture i ta pluralnost vizije pojačava svest o simultanim dimenzijama, svest koja je (da pozajmim frazu iz muzike) kontrapunktna.
Za jednog izgnanika, životne navike, izražavanje ili aktivnosti u novom okruženju se neizbežno sudaraju sa sećanjima na te iste stvari u drugačijem okruženju. I novo i staro okruženje na taj način postaju živo prisutni u sećanju i aktuelni, u kontrapunktu. Ovakvo poimanje pruža jedinstveno zadovoljstvo, posebno ako je izgnanik svestan ostalih kontrapunktnih jukstapozicija koje ublažavaju ortodoksno rasuđivanje i pojačavaju saosećanje. Postoji i izvestan osećaj ostvarenosti kada čovek može da deluje na bilo kojem mestu kao da je kod kuće.
Ipak, to je i dalje rizično područje – navika pretvaranja ume da bude zamorna i opterećujuća. Izgnanstvo nikada nije stanje zadovoljstva, nesmućenog spokojstva ili sigurnosti. Izgnanstvo je, po rečima Volasa Stivensa, „um zime“ u kojoj su patos leta i jeseni, zajedno sa potencijalom proleća, nadohvat ruke, ali neostvarivi. Možda je to drukčiji način da se kaže kako život izgnanika teče prema drugačijem kalendaru, da na njega manje utiču godišnja doba i da je manje sređen nego kod kuće. Izgnanstvo je život koji se vodi izvan uobičajenog reda. To je nomadski, decentrirani, kontrapunktni život – tek što se čovek na njega privikne, njegova neobuzdana sila ponovo eruptira.