Litvanski časopis ”Geopolitika” pisao je još 2008. godine o mogućem ratu za Krim, prenosimo najzanimljivije dijelove:

Korporacija RAND smatra da bi Nemačka, ne želeći da bude uvučena u rat, istupila sa predlogom da se prizna fakt prekrajanja Ukrajine. Tu poziciju bi podržala većina zemalja EU i NATO. Najvažnije je: hoće li SAD hteti da same zaštite suverenitet Ukrajine, šaljući u smrt svoje vojnike. Neophodnost takvog koraka bilo bi prilično teško objasniti Amerikancima. Tim pre što bi to značilo ozbiljnu vojnu konfrontaciju sa Rusijom. A ne bude li aktivnih dejstava SAD – u konflikt se neće uplitati Velika Britanija

Predistorija današnjeg sučeljavanja Moskve i Kijeva povodom „Krimskog pitanja“ ima početak u 1954. godini. Tada je Nikita Hruščov poklonio Krim Ukrajini.

Gradonačelnik Moskve, Jurij Lužkov ne propušta da podseti da je Sevastopolj posebnim dekretom bio izdvojen iz sastava Krima kao grad koji je neposredno potčinjenoj centralnoj vlasti SSSR i da stoga ne može da se tretira kao deo teritorija koje je Rusija predala Ukrajini. Međutim, u pravnom smislu situacija je mnogo složenija.

Rusija i Ukrajina su 1997. godine potpisale Sporazum o prijateljstvu, saradnji i partnerstvu, u skladu s kojim je Moskva priznala granice Ukrajine iz 1991. godine, a te granice su faktički uspostavljene 1954.

Šta je uopšte Ukrajina?

Stupanje Ukrajine u NATO, kako tvrdi Moskva, predstavljalo bi kršenje tog Sporazuma. Predsednik Ukrajine Viktor Juščenko 20. maja 2008. izdao je dekret koji obavezuje vladu da pripremi zakon koji će obavezati rusku Crnomorsku ratnu flotu da napusti Sevastopolj do 2017. godine. Predsednik Rusije Dimitrij Medvedjev sa svoje strane, saopštio je da će ruski prirodni gas od 2009. za Ukrajinu poskupeti dva puta, pošto su cenu tog energenta podigle zemlje centralne Azije. Šef ruske diplomatije Sergej Lavrov, povodom zahteva Ukrajinaca da ruska flota napusti Sevastopolj, požalio se da Rusija od svojih najbližih partnera nije očekivala takve ideje celih devet godina pre sporazumno utvrđenog roka boravka ruskih ratnih brodova u Sevastopolju.

Na samitu NATO u Bukureštu Vladimir Putin je oficijelno, u svojstvu tadašnjeg šefa države, govorio o dijalogu i saradnji sa Alijansom. Međutim, iza zatvorenih vrata njegova retorika na račun Ukrajine bila je agresivna: „Ukrajina – to nije država! Šta je to uopšte Ukrajina? Jedan deo njene teritorije – to je istočna Evropa, a drugi – i to veoma veliki – ono što smo joj mi poklonili!“ Putin je tada stavio do znanja da Rusija, u slučaju da Ukrajina uđe u NATO može inicirati proces vraćanja njenih istočnih oblasti i Krima.

Medvedjev je, za vreme posete Nemačkoj otvoreno izjavio da će odnosi Moskve sa Alijansom – ukoliko se NATO proširi i na teritoriju Ukrajine – biti pogoršani za dugo vreme i da će „cena tog pitanja biti veoma visoka“. Situacija se zaoštrava i zato što Rusija sve češće počinje da govori o vraćanju Sevastopolja i Krima u istom kontekstu pominjući čak i Istočnu Ukrajinu. Pravni osnov, po mišljenju ruske strane, mogao bi da bude stvoren raskidom „Sporazuma o prijateljstvu, saradnji i partnerstvu“, ali započne li taj međunarodno-pravni proces – njegov ishod uopšte neće biti nimalo jasan, pošto u prvi plan može ispiti princip: ko je jači, taj je u pravu.

Scenario

LJubitelji modeliranja vojno-političkih konflikata nedavno su u Ukrajini lansirali scenario rata za Krim. Razvoj događaja, prema tom scenario, izgledao bi ovako.

Rusija aneksira Sevastopolj i okupira ostrvo Tuzla, obezbedivši na taj način kontrolu nad Kerčenskim moreuzom, preko kojeg se na teritoriju Ukrajine sa juga Rusije mogu lako probiti ruske trupe. Iz Novorosijska se na Krimu iskrcava desant, čije zaposedanje obale štiti ruska ratna flota iz Sevastopolja. Zauzimanje samog tog grada ne bi bio posebno složen zadatak pošto u njemu dominiraju proruska raspoloženja.

Crnomorsku obalu na mestima iskrcavanja ruskog desanta blokiraju ukrajinske jedinice – Kerčenska mehanizovana brigada i Simferopoljska artiljerijska brigada. Na Krim iz Dnjepropetrovska i Nikolajevska prebacuju vazdušno-jurišne brigade, iz Kirovograda i Očakova – pomorske i kopnene snage. Na poluostrvu se formiraju odredi otpora krimskih Tatara.

Ishod konflikta: Ukrajina doživljava poraz i moli Zapad da joj pomogne.

Na ovome su se „scenaristi“ zaustavili. Ali, mi da dodamo: na zapadu i istoku Ukrajine formiraju se dobrovoljački odredi koji podržavaju sukobljene strane i tako se Ukrajina nalazi na samom pragu građanskog rata.

Objektivno govoreći, poraz Ukrajine je veoma verovatan, jednako kao i njeno obraćanje za pomoć Evropi i Americi. Korporacija RAND, koja je napravila analogno modeliranje konflikta, smatra da bi Nemačka, ne želeći da bude uvučena u rat, istupila sa predlogom da se prizna fakt prekrajanja Ukrajine. Tu poziciju bi podržale većine zemalja EU i NATO. Za pružanje pomoći Ukrajini istupile bi SAD, Velika Britanija i Turska, a njihovom stavu bi se priključile Mađarska, Češka, Poljska i pribaltičke zemlje.

Stav Vašingtona

Što se tiče konkretnih dejstava Poljske, ona su moguća samo u slučaju aktivnog učešća u konfliktu „Nemačke grupe“, pošto Poljska ne želi da bude jedina baza u ratu SAD sa Rusijom. Kao što se vidi, najvažnije je hoće li SAD hteti da samo zaštiti suverenitet Ukrajine, šaljući u smrt svoje vojnike. Neophodnost takvog koraka bilo bi prilično teško objasniti Amerikancima. Tim pre što bi to značilo ozbiljnu vojnu konfrontaciju sa Rusijom. A ne bude li aktivnih dejstava SAD – u konflikt se neće uplitati Velika Britanija, dok bi se Turska ograničila vojno-tehničkom podrškom Ukrajini.

Rusko-ukrajinski odnosi se sve više zaoštravaju i raste verovatnost vojnog konflikta. Male su šanse da Ukrajina bude pobednik. Zapad će se, najverovatnije, distancirati od učešća u samom konfliktu, pozivajući se na sopstvene probleme. (Izvor: glas-javnosti.rs)