Piše: Stefan Simić

Ljudi uče da skaču iz padobrana, uče Kineski, bave se univerzumom i višom matematikom, uče da gataju i čitaju astralne karte, a ja već godinama učim da budem normalan, da ne povređujem druge ljude, i da ih ne ismevam.

Neverovatna je ta ljudska potreba da se sagleda nesagledivo, da se dodirne krov sveta, a još neverovatnija da se ne savlada ono elementarno, ono od čega se sastoji svakodnevnica, život, i sve one male stvari bez kojih se ne može.

Svakog dana razmišljam o vlastitim nesavršenostima samo zato da bih ljudima oko sebe olakšao život sa mnom.

Razmišljam o vlastitoj sujeti, kompleksima, mržnji, i to ne zato što je izraženija nego kod drugih, već zato što želim da upoznam i kontrolišem, i ono najbolje, i ono najgore u meni.

Šta mi vrede sva znanja sveta ako ne mogu sa sobom da izađem na kraj, i ako je život sa mnom nepodnošljiv.

Rećićete da to nije nauka, ne znam, znam samo da ništa ne može da razoruža čoveka kao vedrina, plemenitost, hrabrost, dostojanstvo, i trampiću svu modernu tehnologiju sveta za ovakve ljude…

Danas ako čovek želi da bude originalan, dovoljno je da bude normalan i da ne glumi ludilo. Svet se nagledao ludaka, kamikaza i bolesti, potrebni su mu zdravi osmesi, velike pametne oči i radosni pogledi zagledani u budućnost.

To možda nije velika umetnost, ali je svakako umetnost življenja, prepuna otvorenosti, srčanosti, zagrljaja.

To je ono što fali, to je ono za čim i sam čeznem, to je ono što želim da razvijem u sebi, i ljudima oko sebe.

Ljubav prema životu, a ne strah i zatvorenost.

Ljubav prema svemu onome što je živo i što rađa život, čisto poput planinskih potoka koji svojom bistrinom napajaju čitave gradove, celu jednu zemlju.

To možda nije velika umetnost, ali je svakako život dostojan čoveka za koji se vredi boriti.