PRESUDA

Probudićeš se, a nećeš moći

glavom da makneš.

San je u osedelu

koštanu kosu izrastao

i svaku dlaku utego,

zakovao se buđenjem

u kolcima noći.

Ti si džin izbačen sa

dalekog kopna.

Apsurdno nebo

žedno sunca što u zenicama kopa.

I celu te večnost vuče armija

piskavih glasića.

Odjednom,

na vrh nosa patuljče

ti se penje.

Sa megafonom do uveta,

po licu hoda.

Viče na sav glas: „Ako si

neprijatelj, ubićemo te!“

Zlatan kip njihova kralja

bacit će otrovne strele.

Panično odgovaraš:

”Prijatelj sam, prijatelj”.

Svu te noć ostavljaju.

Budiš se s ubeđenjem

kako će tvoj leš skapati

na obali okeana

i pod vetrovima pučina plavih.

Usne se ljušte kao koža

presvučene zmije.

Borbeni helikopte jedino

na grudi sleće.

Sitan kraljević

naređuje da te potšišaju.

Sa jastučnice

podižeš glavu i shvatiš

da si preživeo san –

a da presudu doznao nisi.