Piše: Stefan Simić

Kako bi bilo dobro da čovek može da se izdvoji na mesec dana, ili duže, i da se posveti sebi, čitanju, mislima, svemu onome što voli a nema vremena ili uslova za to.

Naši ljudi su takvi, ne odgovoriš im na poruku, ili se ne javiš kada te pozovu, i odmah misle da si ljut ili smrtno bolestan a ti si samo umoran i nije ti do toga.

Kako da im kažeš otvoreno, a da se ne naljute, da ti treba mir i samoća a ne stalno ispunjavanje tuđih želja i slušanje uvek novih problema koji su, u stvari, uvek isti.

Kako bi bilo dobro da čovek može da se oslobodi, bar na nedelju dana, društvenih konvencija, seksualnih, rodbinskih, radnih i ne znam kakvih sve potreba, i da se zatvori, i da samo čita i razmišlja van nametnutih okvira.

Kako bi bilo dobro da može da se izađe iz vlastitog života prenatrpanog moranjima i očekivanjima, i da se u tih nekoliko dana i noći zagrli neka druga obala i uhvati neki drugi ritam, nezavisno od svih.

Ovako, nakon samo nekoliko trenutaka potpune izdvojenosti, ili te neko zove, ili si nekome nešto obećao, ili se setiš šta te sve čeka sutra i istog momenta se gubi svako tvoje spokojstvo.

Treba se izboriti za svoju slobodu, niko to drugi ne može da učini osim tebe.

Treba se izboriti za svoju tišinu jer je to jedina melodija koja istinski prija i spaja čoveka sa samim sobom.