Četiri i po godine nakon prve posthladnoratovske akcije ruske vojske izvan državnih granica Rusije, horizonti međunarodne arene iznova su se zamračili, a svet se iznenada suočio sa novom vojnom avanturom Vladimira Putina. Ovoga puta na meti beskrupuloznih ambicija ruskog diktatora našla se još jedna ekssovjetska država-kandidat za članstvo u NATO, čime je kremaljski vlastodržac dodatno pomerio granicu onoga što je, po opštem uverenju, do sada bio spreman da uradi. Iako su mnogi zapadni zvaničnici i analitičari uočili gotovo neverovatnu podudarnost između Putinovih poteza i akcija koje je pre izbijanja Drugog svetskog rata sprovodio Adolf Hitler, čini se da na Zapadu još uvek nije sazrela svest o adekvatnom odgovoru koji bi sprečio ponavljanje užasa kroz koje su Evropa i svet prošli pre 75 godina

Piše: Marko Matić

Geneza Putinovih prekograničnih vojnih ambicija seže još u same početke njegove vladavine kada je pod čudnim okolnostima, iz senke imenovan za Jeljcinovog naslednika i još misterioznijih okolnosti koje su dovele do njegovog surovog gušenja pobune u Čečeniji. Nikada razjašnjene eksplozije u stambenim zgradama u moskovskim predgrađima, koje su novoimenovanom ruskom vlastodršcu poslužile kao opravdanje za vojni udar na Čečeniju, predstavljale su Putinovu verziju paljenja Rajhstaga, čemu je usledila repriza remilitarizacije Rajnske oblasti, odnosno u Putinovom slučaju nasilni vojni upad na teritoriju unutar ruskih granica koja do tog trenutka nije bila pod efektivnom vojnom i političkom kontrolom Kremlja.

Nakon “uspešnog rešavanja” pitanja Čečenije, u Putinovoj političkoj biografiji usledio je period unutrašnjeg učvršćavanja vlasti praćen gušenjem opozicionih glasova, pritiskom na slobodne medije, pojačanom propagandom, terorom i ogoljenim nasiljem usmerenim protiv marginalnih društvenih grupa i imigranata, ali i eksponencijalnim rastom masovnih parapolitičkih pokreta čiji je zadatak bio unutrašnja mobilizacija i putinizacija masa kao izraz rigidne ideološke indoktrinacije. Usled povoljnih ekonomskih okolnosti koje su se sa međunarodnih tržišta prelivale i u rusku državnu kasu, Putin je mogao da započne poduhvat sveobuhvatne obnove prilično zarđale vojne mašinerije. Sve vreme svoje vladavine Putin je igrao ambivalentnu ulogu – paralelno sa jačanjem svojih ofanzivnih vojnih potencijala ruski vlastodržac je, rukovođen imperativom profita, težio dubljoj integraciji domaće ekonomije u svetske tokove.

Nakon što je Nemačku, kao dominantnu članicu Evropske unije, učinio zavisnom od ruskog gasa, i strpljivo sačekao da Sjedinjene Američke Države počnu da plaćaju cenu strateškog prenaprezanja u ratu sa globalnim terorizmom, Putin je 2008. godine dočekao priliku i za svoj “anšlus”, odnosno prvu unilateralnu vojnu akciju izvan granica dotadašnje imperije. Intervencija u Gruziji i nasilna aneksija Abhazije i Južne Osetije ukazala je ostatku sveta da je Rusija nakon poraza u Hladnom ratu ponovo povratila moć i pronašla prostor da zonom svojih ekskluzivnih interesa označi one delove bivšeg Sovjetskog Saveza koji se još uvek nisu našli pod zaštitom NATO saveza. I dok je brzi poraz nevelike gruzijske armije od strane daleko nadmoćnije ruske vojne sile bio očekivan, svet je tada zaprepastila nemoć i neodlučnost koju je Zapad demonstrirao povodom otvorene agresije hladnoratovskog gubitnika na jednu suverenu zemlju.

Četiri i po godine kasnije, ruska vojna sila je ponovo krenula na put bez pratnje zakona, a demokratski svet se suočio sa još radikalnijom reprizom ruskog hladnoratovskog intervencionizma na čijem se udaru ovoga puta našla Ukrajina, kao još jedna postsovjetska država kandidat za članstvo u NATO savezu. I dok je bilo za očekivati da će Zapad nakon gorke gruzijske epizode imati spreman odgovor na najnoviju rusku vojnu pretnju, na zaprepašćenje demokratskog sveta Sjedinjene Države i saveznici ponovo su demonstrirali potpunu nemoć. Iako znatno oštrija retorika praćena pretnjama uvođenja takozvanih pametnih sankcija bez sumnje predstavljaju višestruko snažniju reakciju u odnosu na arsenal koji je Zapad pokazao tokom gruzijske krize, potpuno je jasno da su zapadni lideri nedorasli situaciji sa kojom se svet suočio, a malo ko danas veruje da će postojeće reakcije ruskog diktatora ubediti da se povuče ili pak obustavi započete operacije.

Kao što su Minhenski sporazum i okupacija Sudetske oblasti, koji su se dogodili pod gotovo istovetnim okolnostima kao i intervencija Rusije na Krimu, predstavljali geopolitičku prekretnicu na tadašnjoj evropskoj pozornici, tako se svet i sada našao na svojevrsnoj prekretnici posle koje neće biti moguće nastaviti istim putem bez krupnih posledica koje će gotovo svi učesnici u međunarodnoj areni osetiti.

Pasivno i neodlučno držanje Zapada tokom nedopustivih Putinovih vojnih ekscesa dovelo je u pitanje kredibilitet Sjedinjenih Država i NATO saveznika u nekoliko ključnih sfera za održavanje globalne ravnoteže i stabilnosti. Kao prvo, napad Rusije na Ukrajinu nije predstavljao napad na bilo koju državu, već na zemlju koja se 1997. godine dobrovoljno odrekla svog nuklearnog arsenala dobijajući pri tome pisane garancije svog suvereniteta i teritorijalnog integriteta od strane SAD, Velike Britanije i same Rusije. Propuštanjem ključnih zapadnih saveznika da ispune svoje ugovorne obaveze u pogledu zaštite suvereniteta i teritorijalnog integriteta Ukrajine poslaće užasavajuću poruku svim onim zemljama koje svoju bezbednosnu politiku grade oslanjajući se na slične garancije i savezništvo sa SAD. Možemo samo da zamislimo kakve će zaključke nakon ovog iskustva izvući Južna Koreja, Japan, Tajvan i čitav niz drugih država na nestabilnom Bliskom istoku kojima je savezništvo sa Amerikom jedini istinski garant očuvanja sadašnjih granica i državne nezavisnosti.

S druge strane, u nedostatku spremnosti da se preuzete obaveze dosledno sprovedu u delo i to u slučaju kada se jedna država zarad njih odrekla svog nuklearnog arsenala, ozbiljno će dovesti u pitanje očuvanje aktuelne politike neširenja oružja za masovno uništenje. To će, posebno u situaciji neodlučnosti Zapada da zaustavi nuklearne ambicije odmetničkih režima u Severnoj Koreji i Iranu i zaštiti državu koja je na to svojevoljno pristala, poslati poruku mnogim zainteresovanim vladama da je posedovanje nuklearnog oružja jedini istinski garant nacionalnog opstanka. Pri tome, suvišno je i pominjati da nije mali broj onih država koje su tehnološki u poziciji da za kratko vreme dođu u posed nuklearnog oružja. Strahovi da se svet nalazi na pragu nove trke u nuklearnom naoružanju nakon ukrajinske epizode postaju sve opravdaniji, a takav mračni scenario sve izvesniji.

Treća geopolitička dilema, nastala kao posledica ponašanja ključnih zapadnih aktera tokom ukrajinske krize, jeste pitanje smisla daljeg postojanja programa Partnerstvo za mir, u kojem učestvuju i Rusija i Ukrajina. S obzirom da je ključni cilj tog programa upravo izbegavanje situacije do koje je došlo u Ukrajini, nema sumnje da će se u narednom periodu neminovno postaviti pitanje da li je njegovo dalje postojanje moguće u postojećoj saradnji sa Rusijom i u situaciji kada članice NATO ne osećaju potrebu da u pomoć priteknu ugroženoj članici partnerstva.

Iako je jasno da se u metodološkom smislu Putinov put povratka na svetsku scenu u velikoj meri poklapa sa putem koji je uoči Drugog svetskog rata prešao vođa Trećeg Rajha, između njih ipak postoje suštinske razlike. Za razliku do Hitlera, koji je čitavu svoju politiku zasnivao na instinktu i impulsivnosti, Putin je svoje agresivne ambicije uspeo da pomiri sa imperativom strpljenja i hladnokrvnim kalkulacijama kakve su krasile većinu ruskih vladara u prošlosti koji su, na marginama svetskih dešavanja, strpljivo širili svoju imperiju često u koliziji sa stavovima i interesima ostatka civilizovanog čovečanstva, koristeći kao svoju priliku svaku pukotinu i svaki zastoj do kojeg je dolazilo u međunarodnoj areni. Zbog toga je sintagma “racionalni Hitler” koju je, prilikom opisa najnovijih poteza Vladimira Putina, nedavno upotrebila bivša američka državna sekretarka Hilari Klinton možda najbliža istini o karakteru aktuelnog ruskog lidera.

Ono što je Klinton, za razliku od ključnih donosioca političkih odluka na Zapadu, ispravno primetila jeste to da, iako izuzetno opasnih i beskrupuloznih namera, Putin se ipak ponaša krajnje racionalno pri njihovoj realizaciji. Njegovi postupci su zbog toga lako predvidivi, a domet njihovog ostvarivanja zavisiće isključivo od spremnosti Zapada da im se suprotstavi. U zavisnosti od barijera koje mu budu postavljene u vezi sa krimskom i ukrajinskom krizom, na Putinovom meniju bi se u budućnosti gotovo izvesno mogli naći i drugi delovi Ukrajine naseljeni pretežno ruskim stanovništvom, a možda i ostatak te države koja bi u slučaju podele mogla postati lak plen za moćnog suseda. Nakon toga na red će izvesno doći Moldavija (aktuelizacijom krize u Pridnjestrovlju), Belorusija u postlukašenkovoj eri, Azerbejdžan (problemi Nagorno Karabaha). Pri svemu tome, trebalo bi naglastiti da je u Putinovim kalkulacijama vidljiva Staljinova hladnokrvna računica iz prve faze Drugog svetskog rata koja mu je nalagala da, ukoliko ne može da spreči Nemačku da izbije na granice Sovjetskog Saveza, onda može da se postara da ta granica bude što je moguće dalje na zapadu. Takođe treba naglasiti i da je Hitlerova Nemačka predstavljala realnu pretnju po opstanak Staljinove komunističke imperije, te je pomeranje njenih granica prema zapadu imalo suštinski značaj za opstanak u slučaju napada, za razliku od izmišljene pretnje od strane strane NATO koji ne predstavlja organizaciju koja ima ofanzivni potencijal kojim bi mogla da ugrozi nezavisnost i opstanak Rusije kao države, ali koja itekako ima mogućnost da obezbedi zaštitu svojih članica od agresivnih postupaka kremaljskih samodržaca.

I dok Putin već duže od decenije aktivno sprovodi svoju hladnoratovsku agendu, ruskim milijardama i prirodnim gasom opijeni Zapad kao da je utonuo u konformizam i zanosi se iluzijama o tome kako će političkim frazama nesaobraznim tragičnoj jednostavnosti problema na terenu uspeti da zaustavi zahuktalu rusku vojnu mašinu. Tako su, inertni i paralisani, zapadni saveznici na rusku invaziju Krima odgovorili praznim rečima i još praznijim pretnjama uvođenjem pametnih sankcija kojima bi se ništa drugo do lišili pogodnosti koje donose milijarde koje su ruski tajkuni i političari plasirali na zapadnim tržištima.

Iz konfuznih i neodlučnih poteza zapadnih zamalja izvire neshvatanje ambivalentne prirode pretnje koja dolazi iz Moskve usled kojeg Zapad ima takođe nejasan ambivalentan odnos prema ruskom lideru. S jedne strane, zapadne zemlje računaju na Putinovu racionalnost kada ga integrišu u svetske ekonomske tokove i prete mu trgovinskim sankcijama i ekonomskom i političkom izolacijom, previđajući da su na tom polju one danas podjednako, ako ne i više ranjive od Rusije. S druge strane, kada se samo i pomene mogućnost bilo kakvog vojnog odgovora na ruske akcije, tada se momentalno igra na kartu Putinove iracionalnosti i projektovane mogućnosti da čak i ograničena akcija vojno superiornijeg Zapada sklizne u sveopšti nuklearni rat. Ne treba biti previše mudar, dovoljno je za trenutak samo staviti se u Putinovu poziciju, pa zaključiti da ruski lider sigurno ne bi rizikovao nuklearnu apokalipsu zarad svojih teritorijalnih i političkih ambicija u Ukrajini iz prostog razloga što bi u tom slučaju moguća šteta daleko prevazilazila bilo kakvu moguću dobit.

Iz svega navedenog jasno je da je ono što Putin sada radi zapravo ispitivanje pulsa Zapada. On bi u ovom trenutku bio više nego zadovoljan faktičkom aneksijom Krima koja bi mu, u vidu neke nove reprize Minhena 1938, makar prećutno bila odobrena od strane Zapada, dok bi nastavak realizacije svojih agresivnih planova ostavio za neki povoljniji trenutak. S obzirom na nespremnost zapadnih saveznika da delima podrže svoje reči i stavove i svoje obaveze prema Ukrajini ispune kredibilnom vojnom pretnjom, pa ako zatreba i intervencijom, Putinova Sudetenland card u ovom trenutku i jeste najverovatniji scenario “rešavanja” postojeće krize. Ukoliko bi Zapad, međutim, bio spreman da iskoristi svoju tehnološku premoć u konvencionalnoj vojnoj sili i kredibilnom vojnom pretnjom Putinu jasno stavio do znanja da je spreman na ograničenu vojnu intervenciju u Ukrajini, nema sumnje da bi Putin bio primoran na povlačenje kako bi izbegao vojni poraz koji bi bio fatalan za nastavak njegove vladavine. Da je kojim slučajem tokom gruzijske krize realizovan tajni američki plan bombardovanja tunela koji povezuje Rusiju i Južnu Osetiju i da je proglašena i obezbeđena zona zabrane letenja nad Gruzijom, ruska vojna intervencija bi doživela krah, a do pritiska na Ukrajinu po svemu sudeći ne bi ni došlo.

Ovako, zapadne zemlje su dozvolile Putinu da krene u novu avanturu, a svojom neodlučnošću i neadekvatnim rekacijama kao da mu stavljaju do znanja da je u toku revizija ishoda hladnog rata pozivajući ga pri tome da se ne zaustavi samo na Krimu. Politikom umerenosti, polovičnih mera i izbegavanja komplikacija problem agresivne ruske politike možda će moći neko vreme da se potiskuje, ali ne i da se u potpunosti prevaziđe. Kao što je i u slučaju Ukrajine zakasnela jučerašnjica pomračila sutrašnjicu, svako dalje propuštanje da se pretnja odlučno i na vreme zaustavi, za rezultat će imati rapidni rast cene koja će kasnije gotovo sigurno biti plaćena zarad očuvanja svetskog mira i temeljnih vrednosti zapadne civilizacije na koje će novi izazivači u svetskoj areni sve više nasrtati. (Izvor: e-novine.com)