Razgovarao: Dragan Banjac

Latinka Perović (1993) poznata je srbijanska historičarka i bivša političarka. Sa samo 27 godina bila je predsjednica Antifašističkog fronta žena Srbije (AFŽ). Obavljala je dužnost sekretara Saveza komunista Srbije od 1968 do 1972 godine. Smatrali su je najuticajnijom ženom u zemlji u to vrijeme i jedinom koja svoju poziciju nije dobila udajom za moćnijeg muškarca, već zahvaljujući svojoj inteligenciji, sposobnosti i ambicijama. 1972 godine Josip Broz Tito smjenjuje je sa pozicije sekretara iz straha da su njena uvjerenja previše liberalna. Nikada se nakon toga više nije vratila u politiku. Posvetila se historijskom istraživanju i postala poznata kao prominentni stručnjak za srpsku historiju 19. vijeka, kao i srpsku savremenu historiju. Od 1976 do 1998 radila je na Institutu za noviju istoriju Srbije. U svojim tekstovima i studijama o savremenoj Srbiji, često naglašava da Srbija ima potrebu za političarem koji će javno preuzeti odgovornost za zlodjela počinjena u bivšoj Jugoslaviji kako bi se pomoglo pomirenje sa susjednim državama i spriječilo ponavljanje slične tragedije.

Kako je osnivač modernog liberalizma u Srbiji, neki tvrde da je Perović politički guru Čedomira Jovanovića, predsjednika Liberalno-demokratske partije (LDP) Srbije. Od 1993 godine Latinka Perović radi kao glavna i odgovorna urednica magazina “Tokovi istorije”. Rijetko se pojavljuje u javnosti i rijetko daje intervjue.

Ovaj razgovor  se vodio e 28. januara i teško da bi stao na pet-šest strana. Zamisao da se uradi lagan intervju otpao je već na startu, poslije molbe da za naše čitaoce napravi kraću listu znamenitih Kragujevčana. ,,Tamo sam rođena, završila gimnaziju, potom došla u Beograd na studije, ali sam se vrlo retko vraćala zavičaju, pogotovo kada sam počela da učestvujem u javnom životu. Nikad to nisam tumačila kao neku svoju bazu, feud, utoliko pre što sam u generaciji sa kojom sam radila osećala tu podelu. Svako je imao svoj region i već tada sam govorila da Srbija ima ‘nahijsku dušu“.

– Neke ljude ne zaboravljate?

– U Kragujevcu su za mene najznačajniji bili moji profesori. Bili su veoma posvećeni i, pored svoje porodice, njima najviše dugujem. Dobijam časopis za književnost, kulturu i umetnost (,,Koraci“) i uvek razmišljam o tome koliko ima pozitivnih ljudi u unutrašnjosti koji vrlo marljivo rade, što ostaje nezapaženo, potisnuto od pretenzije Beograda da sve sažme, uzme u svoje ruke. Pomenula bih Dragoslava Srejovića, svetsko ime i intelektualaca od formata, Andreja Mitrovića s kojim sam se znala od detinjstva i, nažalost, pisala njegov nekrolog. Smatram velikom nepravdom da čovek tolikih znanja, radne energije i redak profesor bude tako rano istisnut iz javnog života i pre svog fizičkog kraja.

– Komunisti?

– Komunizam ima više nivoa, ali o tom intelektualnom delu kojem je pripadao Mijalko Todorović niko ne govori… Bio je eminentno politička ličnost, jako ukorenjena u tu tradiciju, ali vrlo moderan čovek. Iz nešto novijeg vremena imam veliko poštovanje za Katarinu Janićijević koja je bila i direktor Gimnazije. Na pomen imena toga grada uvek imam pomisao na ove ljude.

– Da li je tačno da ste još kao omladinka predsjedavali AFŽ-om Srbije?

– Da, pred neki kongres, Ranković (Aleksandar) je pozvao Tripala (Mika) i mene i rekao da oni razmišljaju o promenama i podmlađivanju i da treba da odem tamo. Bio je strašan otpor da dođem među žene koje su imale svoju istoriju, bile po zatvorima, ratovale, postale narodni heroji, moj dolazak je primljen s velikim otporom i sa opravdanom sumnjom. Pomogla mi je, možda, moja priroda, jer nisam se postavila kao neka vlast i vrlo dobro smo sarađivale i vrlo dobro se rastale. To pamtim kao veliku školu.

– Za Vas mnogi kažu da ništa niste dobili ,,preko veze“, čak ni funkciju sekretara Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije (CK SKS)?

– Bila sam samouverena, imala sam i neka znanja. Izabrana sam na kongresu koji se dogodio pre Četvrtog plenuma – tajnim glasanjem sa liste s više kandidata. Radila sam u ideološkom sektoru koji je vodio Veljko Vlahović. Usput da kažem, Četvrti plenum u Srbiji nikad nije bio primljen, bio je primljen neću da kažem kao antisrpska, ali u svakom slučaju jedna politička operacija koja ide dugoročno na štetu Srba, jer je Ranković viđen kao naslednik posle Tita.

– Onda je došao čuveni pledoaje (Dobrice Ćosića) za rekonstrukciju nacionalnih odnosa u Jugoslaviji?

– U Centralnom komitetu (CK) sam zatekla spor oko te Jugoslavije, ali mi smo bili veliki entuzijasti, ohrabrivali sve nove inicijative u privredi i trudili se da demokratizujemo taj partijski život, iako, kad sad o tome razmišljam, vidim da je bio pluralniji nego sadašnja višestranačka scena. Došao je onda taj plenum na kome je Ćosić izašao sa svojim pledoajeom, to je bitan tekst koji je mnogo uticao na odnos snaga u Srbiji.

– Reforma nije prošla?

– Mihailo Marković, koji je značajan srpski intelektualac što god mislili o njegovoj političkoj istoriji, u svojim memoarima (vrlo značajnim knjigama o tom vremenu) kaže: ,,Uspeli smo da srušimo reformu!“

– Jeste li očekivali makar okrugli sto na temu reforme?

– Često sam o tome razgovarala sa Srđom Popovićem. Ovde niko nije trebao srpskom društvu, ni liberali, ni Srđa Popović. Održan je savezni kongres, došle nove ekipe, koje Jože Pirjavec (u dobroj knjizi o Titu) naziva ,,mladom gardom“.

– Kako ste Titu podnijeli ostavku?

– On se stavio kao arbitar i ponovo se oslanjao na društveni konzervativizam i dogmatizam u partiji. Kad smo otišli kod Tita da mu podnesemo ostavke, on je rekao da Nikezić (,,kao kapacitet“) treba da bude iskorišćen, da bude ministar… Ali, znali smo da od toga nema ništa. Onda je mene pitao šta ću da radim. Rekla sam: ,,Ne brinite, nikad nisam mislila da se bavim samo politikom i, pravo da Vam kažem, radije ću da skupljam suvo lišće nego da radim ono u šta ne verujem“.

– Čemu su težili liberali?

– Ka modernom evropskom društvu, ali pristup liberalnoj ideji ovde je isto na glavu postavljen. Inače, liberalne tradicije u Srbiji nema, tu su dominantne antiliberalne ideologije u njenoj novijoj istoriji – rani srpski socijalizam, srpski radikalizam (koji pokriva pola veka moderne srpske istorije), srpski komunizam ili jugoslovenski, koji takođe pokriva jednako dug period. Liberalni pokret označen je kao neprijatelj tog društva ,,pravde i jednakosti“. Oni su rekli: treba ih skloniti jer oni će se – sporazumeti sa drugima u Jugoslaviji.

– Danas većina govori o potrebi okretanja budućnosti?

– Dobro, ali ne mogu drukčije da objasnim sve to što se dešavalo. EU je i sama zagovarala tu orijentaciju, to je razumljivo, oni su pragmatični, ali ona ništa od hipoteke iz prošlosti neće zaboraviti jer ne možete da unesete tu kulturu smrti i zločina. Dakle, Evropa je projekat mira, toliko važan za Balkan koji neprestano ratuje i misli da je od propasti Osmanskog carstva najvažnije da se zagrabi deo teritoeije na kojoj žive njeni podanici. Mi moramo imati projekciju zajedničkog razvoja koji nas neće dovoditi svakih pola veka u situaciju da se međusobno istrebljujemo.

– Nazadno je redovno pobjeđivalo napredno?

– Da, ali za mene je tu ključno pitanje prioriteta srpske politike, naravno i srpske intelektualne i političke javnosti. Ovde je nepromenjen prioritet na kome, uostalom, počiva nacionalna ideologija – rešenje srpskog pitanja kao državnog pitanja. Znači – svi Srbi treba da se skupe u jednu državu. Tom prioritetu je žrtvovan unutrašnji razvoj Srbije, podizanje kulture i otvaranje ka svetu bez koga društvo ne može da diše.

– U jednom referatu Vi pominjete bogove?

– Nikezić i ja smo išli u SANU, tada je predsednik bio Pavle Savić i tom razgovoru bio je prisutan i stari  profesor Vasa Čubrilović koji je rekao da podržava našu politiku prema Albancima. ,,To je jedina razumna politika. Kroz njihovu ravnopravnost, postepeno integrisanje u jednu nacionalnu državu“. Išli smo i na Filozofski fakultet i sve je odbijeno an blok. Pred kongres kulturne akcije, koji svi zaboravljaju,  naša optužnica je na agendi bila prva stvar i rečenica u mom referatu – da bogove ne treba uništavati, nego treba promeniti uslove u kojima su oni mogući. To je shvaćeno kao direktna aluzija na Tita.

– Bilo je i drukčijih glasova?

– Problem je, da ponovim – pitanje prioriteta, da li se okrenuti Istoku ili praviti modernu državu. Tu postoji oslonac i u našoj pravoslavnoj veri, na Rusiju… Moj prijatelj, hrvatski inlektualac s kojim sam u prepisci, rekao mi je pošto je pročitao Milana Piroćanca (posle Nikezića, pa Đinđića) da je to ,,nešto što u Srbiji u porazu traje, ali se ne predaje“. O Đinđiću se govori samo ono što se vidi na ekranu, a meni je trebalo dve godine da ga iščitam.

– Kako vidite sporazum sa kosovskim Albancima?

PEROVIĆ: To je važan momenat, ali treba biti realističan. Ne mogu da ignorišem činjenicu sa kakvom mukom je taj događaj primljen u javnosti, iako je samo jedna stranka (Koštuničina DSS) protiv toga. Ali, iza toga stoji i srpska intelektualna elita, SANU, list Politika, SPC… Mislim da treba računati s jednom širokom opstrukcijom u tom procesu.

– U EU, Srbiju vode kadrovi Vojislava Šešelja?

– Srpska napredna stranka, to su nekadašnji radikali i ona je amputirala Šešelja kao da nije postojao, ali on je deo njihovog i našeg nasleđa. Negde sam čitala da je potpredsednik rekao da se njemu u snu javilo da treba napraviti zaokret. Dobro, to je moguće, ali nije dovoljno za političku strategiju. Drugo, SNS izbore nije dobila na ovom za što se zalaže i pitanje je koliko je ta politika uverljiva i od početka je pokazala pretenziju na totalnu vlast. Ne možemo da sve zaboravimo i kažemo: ovo su potpuno novi ljudi.

– A ,,epohalni iskorak“?

– Šta se smatra epohalnim iskorakom. Sporazum u Briselu je jako važan, ali vidimo da implementacija ide teško.

– Dosta se bavite Ćosićem?

– Dobricu Ćosića uzimam krajnje ozbiljno, jer kad se proseje na rešetu istorije ljudi u drugoj polovini 20. veka, ostaje on. I mislim da se treba osloboditi opsesije tom ličnošću. On je pesnik našeg istorijskog propadanja. Samo što on svojom interpretacijom to propadanje produbljuje. On je čovek sela i za njega je srpski narod taj seljak koji vodi ratove, živi oko Morave, on obožava narod i u isto vreme ga šiba, prezire. Gledala sam njegove tiraže, 150.000, 80.000, Daleko je sunce imalo je dvadestet izdanja, uporedivo samo sa Hajduk Stankom u Srbiji. Nema nagrade koju nije dobio, i on izražava nešto što je duboko utemeljeno u tom narodu, seljačkom, koji misli da je njegovo zanimanje bio rat i ratovanje za teritoriju. On ne priznaje Srbina kao građanina, Ćosić je vrlo ozbiljna pojava, uporediva možda sa Solženjicinom u Sovjetskom Savezu. Uporedila bih ga i sa Pašićem, to su ljudi koji rano imaju fiksiran cilj. U razgovru za novine pred početak Korena kaže da vidi sagu koju će ispisati: ,,Želim da raščeprkam taj površinski sloj zemlje koji je nad našim mrtvima, da dođem do njih, oživim njihove ideje“ i on to- radi.  On je velika i ozbiljna tema, on ima tu svest o sebi, kaže u Piščevim zapisima ,,po mom imenu će se određivati 20. vek“. Treba čitati njegove razgovore sa patrijarhom Pavlom. Ćosić je važna figura i za ruski javni prostor. U mađarskim događajima 1956. godine ruski ambasador šalje tenk da ga izvuče iz tog krvavog haosa, čeka ga avion i pravo iz aviona ide na sednicu Politbiroa da referiše. Kažu mu: Sedi i napiši feljton.

– I Tomislav Nikolić odslikava narod?

PEROVIĆ: Idejno poreklo, to su radikali, oni su prva politička stranka, identifikuju se s narodom. Čitala sam knjižicu koju je objavio Slaviša Lekić, autobiografija Tome Nikolića sastavljena od citata otkako se Nikolić pojavio na sceni. Kaže: ,,Moj idol je bio Nikola Pašić“. Onda kad je otkrio Šešelja… To je nacionalna ideologija koja još vlada.

– Istok-zapad, neutralnost?

– Neutralnost o odnosu na šta? Danas nema blokovske podele, sve zemlje u okruženju su u NATO paktu, u koji nećemo samo zbog toga što smo bombardovani, ali niko ne postavlja pitanje – zašto smo bombardovani. I prevrtljivost u srbijanskoj politici je njena karakteristika. Uvek pričam mlađim kolegama – kad je Jovan Ristić došao pred srpsku skupštinu posle proglašenja nezavisnosti Srbije (1878, sa Berlinskog kongresa), onda je govorio o uslovima da se ta nezavisnost prizna i o železničkoj pruzi, na šta su mu parlamentarci rekli: ko je tebe uopšte ovlastio da to potpisuješ?! Nisam sigurna da u srpskoj beznačelnosti, kako je govorio pokojni Slobodan Inić, u jednom trenutku Tomislav Nikolić neće reći: čekajte, te sporazume u Briselu, priključivanje i uređivanje odnosa sa Prištinom koja apsolutno podrazumeva priznanje te nezavisnosti, to i nije radila moja stranka…

– Gde je izlaz?

– Mislim da srpsko društvo nakon svega ima neku šansu ako je promenilo – prioritet. Čitam – SNS nema kapaciteta kadrovskog, ona će to pozajmiti od drugih stranaka. Šta će da pozajmi od drugih stranaka posle egzodusa mladih ljudi u bekstvu od rata. Niko se ne vraća, proces odlaska se nastavlja. Imam jednu svesku na kojoj piše Srbija. Skoro sam našla podatak: na listi od 144 zemlje, mi smo na 141. mestu po odlivu mozgova. To je alarmantno. Računa se sa pogrešnim pretpostavkama. Čitam i da je prosek starosti seoskog stanovništva danas 59 godina. To su starci koji proizvode da prežive, nisu obuhvaćeni zdravstvenom zaštitom. Ako se neko dete nađe do škole treba da pešači kilometrima. To je realnost i politika koja to ignoriše duboko se zavarava.

Koliko košta rat

Samo govorimo o liberalnom tržištu koje je dovelo do pljačke (i to je stvar za analizu), ali o tome koliko je koštao rat, šta je on proizveo, na kraju koliko je doprineo uništenju i nekih ekonomskih i kulturnih struktura? Nedavno sam čitala jednu zanimljivu prepisku između pisca Josipa Ostija i Vere Zogović, vi vidite da je u Bosni uništena jedna kultura. Sada tamo postoji i bošnjačka i srpska i hrvatska kultura, ali to nije isto i taj duh više ne možete da vratite.

Isaković: Poginuće samo osamdesetak hiljada

Sa Dobricom (Ćosićem) i sa Luletom (Antonijem Isakovićem) sam dugo razgovarala u SANU. Odnos sa Isakovićem se očuvao zbog jednog detalja. On je zbog potpisivanja Predloga za razmišljanje o hrvatskom književnom jeziku isključen iz CK. Tada je to pogodilo i hrvatske intelektualce i Krleža je imao problem s tim. Na užem tom telu CK se raspravljalo, traženo izjašnjenje. Rekla sam: čekajte ljudi, čovek je sankcionisan, što ćemo sad da ga ponižavamo. Proveli ste rat s njim… Nikad to Isakoviću nisma rekla, ali neko mu je preneo. Znao je i o tome nismo govorili, ali često smo se viđali, razgovarali smo o knjigama, vrlo mnogo o politici osamdesetih godina. Bio je važan punkt tih previranja u Srbiji, tada potpredsednik SANU. Znao je za moju rezervu prema antibirokratskoj revoluciji, podizanju tog novog vođe i jednom me je pozvao. Bio je to naš poslednji razgovor. Rekla sam mu: ,,Pa, Lule, vi hoćete rat“! Na to je on onako šeretski rekao: ,,Pa, neće biti u Srbiji rat“. Kaže: ,,Poginuće osamdesetak hiljada ljudi“. Zaprepašćena pitam: ,,Čekajte, čijih glava, ko će to da pogine“. Kažem, ,,Lule stvarno mi se čini da prestaju razlozi za razgovor”.

Srbi lažu maštovito

Laž je kod nas podignuta na nivo nacionalnog principa. Žao mi je, često citiram Ćosića, koji kaže: lažemo maštovito, lažemo imaginarno, imamo veliku istorijsku kondiciju za laž. Znate šta, laž je obrnuta slika o realnom svetu i ako idete za tom imaginarnom slikom morate negde glavom da udarite.

Kosovo je trebalo priznati

Mislim da jeste posle svega trebalo priznati Kosovo. Ali, bez obzira što vi i ja mislimo, vlast obmanjuje srpsku publiku, jer to je izričito u okviru za pregovore. I mi ćemo tim zavaravanjem isterati na čistinu obe strane koje pretenduju za ulazak u Evropu, i srpsku i albansku, u narušavanju pravila rata na kraju krajeva. Srpski politički vrh živi u virtuelnoj situaciji, on te Srbe dole upotrebljava, a oni kažu da ne žive u srednjem veku i da nemaju nikakvu pomoć od Beograda. Kod Draže Markovića i kod Ćosića našla sam istu rečenicu: Nema srpske ruke koja će potpisati Kosovo – Republika. Na kraju si to uradio, je li?!

Problem naše politike je što potcjenjujemo partnera

– Kažete da nema prave politike?

– Problem naše politike u dugom periodu je što potcenjujemo partnera. Nas uopšte ne zanimaju ti Albanci, imamo nekakav svoj program, ne predviđamo ih. Tako je i sa Hrvatima. Moramo da predviđamo partnera! Moramo da ga poznajemo ako želimo da dođemo do racionalnog rešenja. Ako tako gledamo prave politike i nema. (Izvor: pobjeda.me)