Piše: Stefan Simić

Ljudi se žale kako nemaju prijatelje a na samo nekoliko metara od njih stoji Andrić, Selimović, Dostojevski, Čehov. Sa njima uvek može da se razgovara, mene nikada nisu izdali, samo otvorim nasumično stranicu i iste sekunde kreće razgovor. Ako mi se ne dopadne, ili ih ne razumem, otvorim drugu i tako redom.

Toliko dobre muzike, filmova, stoji nam na dohvat ruke, nekada su ljudi ulagali čitave svoje plate da bi došli do neke pesme, ili filma, danas nekoliko koraka na internetu i počinje čarolija potpuno besplatno.

Biblioteke čeznu za ljudima, književne večeri takođe, predavači na fakultetima predaju polupraznim salama, hiljade izvanredno obrazovanih (a neretko besposlenih) penzionera prolazi svakodnevno pored nas, profesori u penziji, književnici, slikari, pedagozi, diplomate.

Čet liste na internetu su uvek pune a naše sobe neretko prazne, zašto ne bismo pozvali sve te ljude na čaj, ili očistili zajedno sa njima dvorište oko zgrade, ili deo ulice?! Ujedno se družimo, relaksiramo a bavimo se i ekologijom dajući primer drugima.

Svačiji život je riznica u kojoj se krije more fantastičnih stvari, doduše pod uslovom da je čovek u stanju da ih prepozna a ne da po automatizmu odbacije sve što ne liči na njega.

Ne znam kako je sa drugima ali ja apsolutno u svakom čoveku mogu pronaći sagovornika.

Ako neće da priča onda sigurno hoće da sluša.

Ako neće ni jedno ni drugo, onda mi je zanimljiv razlog zašto mu nisam zanimljiv, ili zašto mu se ne priča?!

Svaka izgovorena reč rađa novu temu o kojoj bi moglo da se govori, svaki susret, svaki pogled, svaka misao.

Ljudi isuviše komplikuju stvari, hoće u svemu da budu prvi, najbolji, ako to ne ostvare lako dižu ruke.

Zar nije bolje biti u svemu po malo, raditi na sebi, čuti sve muzike, doživeti ljude, nego se uhvatiti celog života samo za jedno u naivnom uverenju da si u tome najbolji.

Koga, u krajnjem, briga za to?

Čoveku je zaista malo potrebno za sreću, to nije nikakva fraza. Problem je što ljudi misle da treba mnogo, tako se i ponašaju čeznući uvek za nečim što nemaju… Veruju reklamama, trendovima, čeznu za najnovijim automobilima, mobilnim telefonima, hoće da imaju savršeno izvajana tela, hoće da izlaze na elitnim mestima, da uvek budu primećeni, da uvek ostave ne znam kakav utisak.

To je dosadno, a i besmisleno jer se tržište sve brže razvija i ono što je ove godine IN već sledeće možeš naći na đubrištu.

Pored dostojanstva ljude treba učiti slobodi ali ne klasično, školski već ih upoznati sa slobodom drugih ljudi i time im pomoći da u tom beskrajnom moru pronađu sebe. Treba ih upoznati sa konkretnim ljudima, sa realnim životima a ne stalno podučavanje o nečemu što nema veze sa njima.

Oslobađanje čoveka i stvaranje ličnosti je najvažnije, sve ostalo je kalupljenje koje mora da žulja čim ispadne iz ležišta i susretne se sa novim, drugačijim.

Treba pronaći svoju strast i pomoću nje doći do sebe, do drugih ljudi. Još ako je ta strast nešto što ima opštu korist za sve onda je sreća zagarantovana.

Tako je bar u mom slučaju.