Piše: Novica Milić

Kažu vesti da se u novosadskom SNP-u 28. februara odigrala predstava između publike i glumaca. Publika je bila sačinjena od srednjoškolaca (1-2. razredi, uzrast 15-16 godina) koji su dovedeni da, u sklopu projekta “Školska lektira u pozorištu”, pogledaju Antigonu Sofokla. Glumci su takođe đaci, ali oni stariji, studenti novosadske Akademije umetnosti. Predstavu na sceni srednjoškolska publika je pratila galamom („pevanja, dovikivanja, urlanja, pričanja preko telefona“) i povicima (“crkni”, “…plači”, “…hoćeš li umreti više“), pa glumci više nisu hteli ili mogli da se nadvikuju sa takvom publikom i – prekinuli su svoju igru na sceni.

Koje su prve interpretacije ovog događaja? Ima ih više vrsta. Deo komentatora se zgrozio nad ponašanjem srednjoškolaca u stiliu tzv. lepe duše (to su oni koji pljuckanju „odozgo“ na sve ostalo, kako bi se sami osećali „uzvišeno”), što nije teško; njih treba podsetiti da se u “zlatna vremena” pozorišta, kod samih starih Grka, kad je i nastala, pre skoro 2500 godina, tragedija Sofokla, ili u vreme elizabetinskog teatra pre 500 godina, kod Šekspira, pozorišna publika umela ponašati slično: dobacivala, povremenoi galamila, jela i pila dok glumci igraju. Istorija pozorišta nije samo istorija drame (teksta i njegovih načina inscenacije), već i publike, i u toj je istoriji bilo svašta.

Deo komentatora je krenuo da traži uzroke ovakvom „skandaloznom” ponašanju nezrelih (per definitionem) srednjoškolaca, kako bi njih, srednjoškolce, učinili manje odgovornima, tj. kako bi odgovornost premestili na tzv. sredinu. Pa su tako, kažu pojedini komentari, krivci profani (oni su sedeli u prvom redu, i nisu krenuli odmah kamdžijom da tuku svoje đake čim otvore usta), škola u pojedinostima (takve koji su galamili, kažu drugi, treba odmah izbaciti iz škole, ili ih „finijim“ sredstvima „pedagoške” represije kinjiti dok su pri ruci, tj. dok im traje školovanje, e da bi kulturno „preumili“) i u načelu (školstvo nam je nikakvo, programi loši, profe slabo plaćene, pa škole više kvare nego što popravljaju itd.), da bi se, brzo, u komentarima prešlo na stranačku politiku (jedan ugledni SPS poslanik je okrivio DOS, jer su to „generacije” DOS-a, iako je DOS bio na vlasti kad je i postojao, od 2000. do kraja 2003., dakle 3 godine, a SPS je na vlasti ili u vlasti već 15 ili 19 godina, od 1990. do danas, sa pauzom kad je bio na vlasti taj omraženi, „žuti” DOS i, možda, kad je manjinski podržavao Koštunicinu vladu). Neki krive roditelje, jer „što kuća iskrivi to škola ne ispravi“, a neki, opet, misle da srednjoškolce i ne treba voditi na Antigonu, jer je to teško, već ih „zabaviti” nečim lakim umesto tih „gnjaveža” od klasika, kakav je Sofokle ili, još crnje i gore, Tolstoj („kome još može da bude interesantno što je nekoj Ani dodijao muž, ona našla švalera, on je otkačio pa ona skočila pod voz a sve na 800 strana“, kaže jedan komentator za Anu Karenjinu.)

I pročaja. Komentatori – a sa većinom se možda možemo, iz nekog ugla, i donekle, složiti – ne kažu da li bi se nešto moglo zaista i uraditi: da srednjoškolcima, baš njima, bude Antigona ipak zanimljiva.

Tada pitanje postaje ovo: da li se ova univerzalna drama Sofokla – o sukobu porodičnog morala Antigone koja hoće dostojno da sahrani svoga brata, i državno-političkog prava Kreonta, koji tu sahranu ne dopušta, jer je Polinik bio njegov neprijatelj – može razjasniti, učiniti bliskom, „igrivom” na sceni, baš kroz kulturne kodove današnjih srednjoškolaca? Ti kodovi uglavnom naglašavaju agresivnost, odbojnost prema autoritetima (naročito školskim), tzv. kontrakulturu, socijalizaciju „krda” i sl. Zar, ako se tako ukrste dva skupa vrednosti, dramski Sofokla, i ovih srednjoškolaca, Antigona upravo nije idealna kao drama protiv autoriteta, prikaz agresije, slika pobune? Pa bi se veštom adaptacijom koja približava kulturnim kodovima današnje omladine jedno veliko delo to delo učinilo ne samo razumljivim, već i životno važnim toj i takvoj publici?

Ovome bi se moglo prigovoriti sledeće: da se Antigona Sofokla na taj način banalizuje ili varvarizuje. Ali nisu li sve inscenacije Antigone, barem nakon onih iz samog doba njenog nastanka, vrste prilagođavanja, pa time i „banalizacije”, kroz prevode, štrihovanja, interpretacije dramaturga, reditelja, glumaca? Ko bi još danas gledao Antigonu u „originalu”, a to će reći ko bi gledao to u okviru čitave tetralogije, što traje skoro čitav dan od podneva do večeri, sa izvođačima na koturnama i pod maskama, na starogrčkom, u kamenom amfiteatru gde prži sunce i glas sa scene dolazi kroz neku vrstu trube („megafona”), nošen vetrom? – Dobro, ja bih, sa još nekima koje zanima „arheologija” literature ili teatra, ali ja sam „specijalan” slučaj koji je napisao jednu knjigu o pesništvu drevnih Grka, mea culpa.

Hoću reći: može se, naročito u „primenjenom” pozorištu (a ovo je bio projekt “Školske lektire u pozorištu”) učiniti svašta da se klasika susretne sa današnjom publikom, pa i ovom pomalo „divljom”, kakva je srednjoškolska i adolescentska. Uz nešto pripreme, njene resurse – te publike, baš takva kakva je: sklona galami, dranju, vikanju – neko bi vešt mogao itekako iskoristiti za zanimljiv, pa i „eksplozivan“ susret sa klasikom. Tvrdio sam, tvrdim, i tvrdiću: ništa nije u današnje doba estrade, spektakla i populizma subverzivnije (u odnosu na to današnje doba) nego klasika! Od Sofokla do Betovena i od Karavađa do Prusta. A uvek je stvar invencije kako podstaći susrete „klasičara” sa savremenicima koji su, ponovo uvek, takvi kakvi jesu. Čak i kad imaju 15-16 godina. (Izvor: libreto.rs)