Piše: Nikola Živanović, slikovnost: Vasilij Kandinski

Nema sumnje da zbirka priča Jelene Lengold ostavlja utisak jedinstvene celine. Međutim, sve ono što niz pripovedaka najčešće povezuje u knjigu ili ciklus (jedinstveni prostor, društveni milje, pripovedač, pripovedni postupak itd.) u ovom slučaju nedostaje. Gotovo po svim kriterijumima reč je o vrlo heterogenoj knjizi. Istovremeno, dok u većini zbirki pripovedaka koje se čitaju kao celina postoji mnoštvo različitih sudbina čini se da, uprkos mnoštvu različitih pripovednih okvira, to nije slučaj sa ovom. Tačnije, dok je uobičajno da u zbirci pripovedaka pisac ispita više od jedne sudbine, Jelena Lengold ispituje manje od jedne. Različiti pripovedači i konteksti u kojima se dešavaju priče služe samo kao sredstvo da se sa više strana razmotri nekoliko autorkinih opsesivnih tema. Kao da je u pitanju jedna ista priča koja se dešava različitim ljudima i samim tim drugačije se i razrešava.

Mada likovi Jeleninih priča vode sasvim različite živote, to nije od ključnog značaja zbog toga što nijedna priča ne govori o njihovim svakodnevnim životima. One se bave povlašćenim trenucima, kada čovek istrgnut iz svoje uobičajne sredine i rutine sagledava svet i sebe na drugačiji način. Svaka od ovih priča govori o životu unutar života. Taj povlašćeni period u najvećem broju priča je putovanje. Najčešće je u pitanju putovanje na more. Već se na ovom motivu može videti kako autorka varira isti motiv u zavisnosti od likova. U priči „Vila preljubnika“ dva para ljubavnika odlučuju da na moru provedu celo leto (po svemu sudeći u Napulju). Borave u vili sa bazenom, automobilom odlaze u potragu za usamljenim plažama gde bi dane proveli učetvoro. Nasuprot tome u priči „Kamenolom“ dat je opis dve samohrana majke koje posle mnogo godina odlaze na more, naravno vozom. Međutim, u oba slučaja, odlazak na more ima sličan efekat. U prvoj priči ljubavnik pripovedačice pobegne sa ljubavnicom njenog prijatelja i oni ostaju sami. Pošto imaju vilu na raspolaganju, pripovetka se završava jasnim nagoveštajima da će prevareni par uskoro postati ljubavni par, barem dok se letovanje ne dovrši. U drugoj pripoveci dve prijateljice već u vozu upoznaju dva muškarca. Kako prijateljica pripovedačice prva izabere svog ljubavika, ova je prinuđena da bude sa drugim (mada joj se on više i dopadao osim što je bio zrikav). U oba slučaja, posebna situacija, odsustvo iz svakodnevnog života primorava junakinje da budu sa jedinim muškarcem koji im se u tom trenutku nađe na raspolaganju. Letovanje je vreme koje treba iskoristiti za zadovoljstvo i odmor od svakodnevnog života, a svest o tome da ono kratko traje stvara imperativ da se zadovoljstvo mora postići što pre. To je motiv Carpe diem, ali sveden na život u životu, kao da unapred postoji uverenje da se onaj pravi, celoviti život nikako ne može ostvariti.

Dok se prva pripovetka završava samo nagoveštajem u drugoj dolazi do neprijatnog događaja zbog kog prijateljiceodlučuju da ne nastave put na more već da se vrate kući. Brzopletost sa kojom su ušle u odnose sa nepoznatim muškarcima govori o njihovoj žeđi za životom. Na neki način ova priča je nastavak prethodne. Stavljajući junakinje u pozu u kojoj manje mogu da očekuju, Jelena ih prisiljava da više grabe. Međutim, isti motiv se na neki način nalazi i u prvoj priči jer junaci koji se nađu u Vili preljubnika već su jedanput počinili preljubu. Brzina da se osoba sa kojom se ušlo u avanturu ostavi zbog prve sledeće osobe suprotnog pola koja se nađe u blizini svedoči o tome da preljuba nije bila posledica želje za tom drugom osobom koliko želja da se pobegne iz svakodnevice. Bekstvo ljubavnika u ovoj priči slično je povratku prijateljica u drugoj. U oba slučaja reč je o odustajanju od prvobitne namere. Različiti ishod (odlazak dalje i povratak) uzrokovani su različitim kontekstima u kojima se nalaze likovi u prvoj i drugoj priči. Samohrane majke iz druge priče se vraćaju kući jer se moraju vratiti deci. Prevarena preljubnica iz druge se ne može vratiti nigde. U trenutku u kom je otišla od kuće mislila je samo kako će celo leto provesti u Vili preljubnika. Tu se njeni planovi završavaju. Novi ljubavnik je jedino što može izabrati kao neko rešenja, ne bi li što je više moguće odgodila kraj leta.

Putovanje takođe može biti i povratak kao u okvirnim pričama „So long, Marianne” i „Manja java“. U prvoj priči je reč o robijašu koji se vraća posle islužene kazne i posećuje grob žene koju je ubio. Metafrički svakodnevica je zatvor a prošlost kojoj se robijaš iz njega može vratiti je groblje. Slično tome, u poslednjoj priči zbirke, pokušaj povratka je u snu ali junakinja biva izgubljena kako u vremenu tako i u prostoru. U snu je mesto koje traži osunčano. U stvarnosti, ulica koju junakinja nalazi je mračna – po analogiji sa prvom pričom prošlost je mračna. Ipak, za razliku od prve, ova priča se završava optimistički kada se junakinja sa suprugom vraća kolima i tonući u san poželi da se probudi u onom osunčanom gradu. Nije povratak u prošlost taj koji vodi optimizmu već povratak u sadašnjost. Slična, mada znatno manja doza optimizma, može se osetiti i na kraju priče „Kamenolom“ kada se posle nezgode na putu prijateljice sete dece i odluče da se vrate kući. Dete je takođe jedan od bitnih motiva u ovoj knjizi. U priči „Manja java“ junakinja o svom sinu kaže: „A kuća je odavno bila prepuna njega. Nije to bilo pitanje prostora, imali smo dovoljno prostora. Ali naš sin je, na neki svoj način, uspevao da bude u svim prostorijama istovremeno. U jednoj sobi je svirala njegova muzika, u drugoj mu se cedila filter-kafa i cvrčala jaja na tiganju, trčao je od kuhinje do kompjutera, menjajući usput kanale na televizoru, zaustavljajući se povremeno da se javi na telefon koji je zvonio i zvonio i zvonio.“ Ova sveprisutnost deteta kroz celu zbirku stoji uporedo sa njegovim odsustvom. Zapravo, sin se samo spominje, ali nije prisutan u samoj priči. On je rođen i odlazi u Ameriku i to je sve, u međuvremenu traje period njegove čudne sveprisutnosti. Ovde bi dete bilo period koji razdvaja junakinju od događaja iz prošlosti. Kada se ono izgubi sa scene veza sa njom može biti obnovljena. Kao u priči „Kamenolom“ odsustvo deteta stvara mogućnost da se život drugačije osmisli, makar na kratko.

„Ko je ovde lud?“ je pripovetka u kojoj je dete prisutno. Ova priča odudara od ostatka knjige po daleko vedrijem tonu. Pričana iz perspektive dečaka, ona izveštava o netrpeljivost između dečakovog oca i momka njegove svastike i pokušaju majke da ih izmiri što je uzrok dugotrajne porodične svađe. Posle jednog komičnog incidenta stvari se iskomplikuju toliko da dečak prespava kod druga. Međutim, kada se vrati kući nailazi na raspoložene roditelje koji se spremaju za izlet: „Vidi kakav je divan dan, hvala bogu da je već jednom došlo proleće, više mi se smučila ta zima.“ Dečak ostaje zbunjen. Dečija perspektiva ne dozvoljava čitaocu da neposredno shvati šta je uzrok ove promene. Da li je dovoljno što je svanuo lep dan? Čini se da je ipak bitnije što dečak nije bio kod kuće. U odsustvu deteta, roditelji su se našli u nesvakidašnjoj situaciji. Kao u već pomenute dve pripovetke odsustvo deteta stvara prostor da se život ponovo osmisli, da se dogodi jedan povlašćeni trenutak.

Da bi se stvorila posebna situacija (nalik putovanju ili ostajanju sam u kući bez deteta) neki junaci Jelene Lengold, oni očajniji, spremni su da se ponašaju i destruktivno. Pripovetka „Mravinjak“ počinje rečenicom: „Probudiš se nekad i znaš, dan će biti dobar.“ Potom sledi prilično mučan opis radnog dana u staračkom domu dok se junak ne vrati kući i demolira prodavnicu zdrave hrane u susedstvu. Međutim, priča ne počinje rečenicom „Probudiš se nekad i misliš, dan će biti dobar“ već „Probudiš se nekad i znaš, dan će biti dobar.“ (podvukao N. Ž.) Pripovedač očigledno priča iz perspektive nekoga ko zna ishod tog dana. On ga, dakle, naziva dobrim sa punom svešću o njegovom ishodu. I to je možda ono što je suština svih ovih priča. Osnovna filozofska ideja u pozadini. Smisao se ne nalazi u nekom izuzetno lepom događaju koji se dešava na putovanjima, u preljubi i sl. Smisao se nalazi u samom iskakanju iz svakodnevice, bar za trenutak. Da li je taj iskorak pozitivan ili negativan, nije od presudne važnosti.
Jedan od kvaliteta pripovedačkog sveta Jelene Lengold je u tome što se ona slobodno kreće od realističkog postupka u nekim, do različitih postmodernističkih postupaka u drugim pričama. Od ovih drugim možda najčešće pribegava otkrivanju postupka, ali čini se da je najbolja u trenucima kada priču organizuje kao metaforu. Takva je priča „Neprisutan“. Pisana u trećem licu ova priča saopštava isti događaj iz dve perspektive. Uslovno bi se moglo reći da je prvo perspektiva žene, a drugo perspektiva muškarca koji je otišao iz njenog života. U prvoj verziji priče njih dvoje prožive osam zajedničkih godina, a u drugoj samo jedno veče. Jedno veče može biti veliko kao osam godina zato što postoje povlašćeni trenuci. Kao u priči „Ko je ovde lud?“ za jedno veče se dešava preobražaj koji neko sa strane ne može da razume. Zato sam i rekao da su perspektive samo uslovno ženska i muška. Razlika između dve verzije se može shvatiti i tako što će se uzeti da je druga verzija istinita na spoljašnjem planu, ali da bi se opisao unutrašnji svet junakinje priča bi se morala ispričati u prvoj verziji. To su dva kriterijuma istinitosti. I ne bi bilo neobično da se junakinja (ako se odbaci pretpostavka da je luda) svesno opredeli za prvu verziju.

Pripovetka „Četvrti razlog“ vrti se oko priče o devojci koja je dobila ima po jednom od vrhova Himalaja koju je osvojio njen otac. Zbog bolesti nije u stanju da se penje na planine. Uprkos tome zajedno sa ocem krene da osvoji taj vrh i umre. Pripovedač onda pokušava da nađe objašnjenje zbog čega je pokušala da uradi tako nešto. Sasvim slučajno upoznaje njenog brata koji mu kaže da postoje četiri razloga. Saopšti prva tri koji i ne deluju ni uzbudljivo ni ubedljivo i onda dolazi do četvrtog i najvažnijeg. U tom trenutku njegova priča bude prekinuta nekim događajem i junak ne saznaje koji je to četvrti razlog. Posle dosta vremena konačno saznaje koji je četvrti razlog ali ga ne saopšti čitaocu već samo kaže: „Neke spoznaje, jednostavno, ima smisla čekati.“ Jedina stvar koja se saznaje iz ove poslednje epizode je zapravo da taj razlog ima smisla i da opravdava ovaj neobičan događaj. Ništa više. Međutim, ako se u obzir uzme sve ono što je rečeno o povlašćenim trenucima prilikom analiza pripovedaka iz ove zbirke, kao i činjenica da je jedan takav poduhvat svakako izuzetno povlašćen trenutak u životu, četvrti razlog je više nego jasan čitaocu. Jedino što se on ne može objasniti jednom rečenicom, pa ni jednom izdvojenom pripovetkom.

Priče Jelene Lengold često se zasnivaju na nekom simbolu i obiluju meditativno-esejističkim delovima. Mada sama autorka, sudeći po naslovima pripovedaka („Mravinjak“, „Kamenolom“, „Zatvoreni kapci“) drži do simbola, čini se da oni nisu ni najvažniji ni najuspeliji elementi pripovedaka. Slična simbolima je i upotreba pojedinih umetničkih dela (slika Kandinskog iz priče „U tri kod Kandinskog“ i Hanekeovog filma „Skriveno“ u priči „Vila preljubnika“) kao povoda za meditaciju. Uprkos stilskoj dorađenosti ovih mesta ona usporavaju tok pripovedanja i čine pripovetke zamornijim. Pogotovu zbog toga što su teme koje se pokreću prilično uobičajne (ljubav, preljuba, putovanje, prošlost i sadašnjost itd.) i obrađene iz perspektive prosečnih likova. Naime, izuzev pripovetke „Ko je ovde lud?“ svi pripovedači Jeleninih priča su normalni, zreli, inteligentni ljudi. Čak i kada oni to po opisu nisu (recimo pripovedač priče „Mravinjak“) način njihovog razmišljanja odaje glas samog autora. Priča „Mravinjak“ je u tome prilično indikativna pošto viđenje staračkog doma pre odgovara osobi koja je dva puta otišla nekome u posetu nego nekome ko tamo odlazi svakodnevno. Otuda je viđenje sveta dato sa dozom sentimentalnosti i didaktike. To je naročito vidljivo tamo gde autorka pokušava da kvazifilozofski formuliše odgovore na pitanja koja je zaokupljuju, ponekad zapadajući u opšta mesta. To je naročito vidljivo u priči „U tri kod Kandinskog“. Evo nekoliko primera: „Nekad čovek pođe na put da pronađe sebe, a nekad pak, da izgubi sebe“ ili „Sve se već desilo. Moje danas je samo groteska svih mojih dana,“ ili „Dok se dešava, s ponešto užasa u sebi shvatamo da upravo proživljavamo najdragocenije trenutke svog života. I kada prođe, kada mine, kad ode zauvek, znamo da ćemo do kraja samo čekati da se ono osećanje ponovi, ali, naravno, neće se ponoviti, nikada.“ Za razliku od toga, Jelena Lengold je veoma uspešna u onim pričama u kojima je samim pripovedanjem predočen određeni stav o životu kao što su „Ko je ovde lud?“, „Mravinjak“, „Kamenolom“ ili „Neprisutan“.

(Knjigu Jelene Lengold, ”U tri kod Kandinskog”, objavio je Arhipelag iz Beograda 2013. godine)