Lament nad Vukovarom
Jan Majen i moj Srem,
Pariz, moji mrtvi drugovi, trešnje u Kini,
Priviđaju mi se još, dok ovde ćutim, bdim, i mrem,
I ležim, hladan, kao na pepelu klada.
Samo, to više i nismo mi, život, a ni zvezde,
Nego neka čudovišta, polipi, delfini,
Što se tumbaju preko nas i plove, i jezde,
I urliču: „Prah, pepeo, smrt je to.”
A viču i rusko: „Ničevo” –
I špansko: „Nada”…

Lament nad Vukovarom… ne, nije to Dežulovićeva nagrađena pesma.

Iako je pre neki dan za nju dobio prestižnu nagradu “European Press Price”. Nije bila ni pesma. Bio je to njegov kratki komentar pod naslovom “Vukovar- spomenik mrtvom gradu u prirodnoj veličini.
Danas se više niko i ne seća Miloša Crnjanskog i njegovog lamenta nad Beogradom iz 1962., Espanje, Hvara i šeika što se u Sahari beli…

A ko će dag a se i seća kada se pesma živi, pretače i nagrađuje. Nagrada za epitaf polupanom gradu u kome se još uvek lupa polupano, kako bi što duže bilo polupano, jer se nagrade što se bele i viore kao barjaci, pobedonosno s ponosom stavljaju pred noge nama bezumnicima koji ne znamo te silne dubine od hiljadu reči, pa ćemo se prosvetliti i konačno shvatiti da smo mi zapravo uzidani u spomenik srušenoga grada u prirodnoj veličini i da mi koji mislimo da smo živi a nismo živi, pristajemo na našu ulogu začudljivca bezvoljnoga.

E pa Borise Dežuloviću, poštovani nagrađivači, džaba vam mudrih i premudrih pogleda iz uglova i gornjih kamermanskih rakursa…

Vukovar se odavno promenio, unatoč vašim željama i naporima da ostane spomenik nerazumu i zverinjaku.

Vukovar je danas gotovo u potpunosti obnovljen grad sa izgrađenom i obnovljenom infrastrukturom i objektima, svim potrebnim institucijama, vrtićima, školama, fakultetima, bolnicom, domovima zdravlja.

Vukovar ima svoje književnike, pesnike, umetnike, sportiste, sportske klubove, šahiste, ribolovce, …

Vukovar ima svoje redovne kulturne i društvene manifestacije koje se odvijaju svakodnevno.

Vukovar ima sinestar. Vukovar ima kazalište sa redovnim gostujućim repertoarom.

Vukovar ima ekonomsku zonu.

Vukovar ima Evropski dom sa brojnim građanskim aktivnostima.

Vukovar ima Civilni Centar Grada Vukovara sa brojnim udrugama i projektima od kojih je najpoznatiji “Monumentalni arhetip cvijet mira”.

Vukovar ima pevački hor “Javor” sa stogodišnjom tradicijom.

Vukovar ima šest mostova preko reke Vuke. Mostova na kojima se svi građani grada Vukovara svakodnevno susreću.

Vukovar ima svoje nobelovce.

Vukovar ima svoje čudake.

Vukovar ima svoju revolucionarnu prošlost prije one koja mu je ugravirana nožem naživo pa je sada ružni ožiljak i bela nagrada nekim Borisima.

Vukovar je 1920. godine bio središte revolucionarnih i naprednih ideja za humanizam i socijalnu pravdu sa svojim II kongresom Komunističke Partije Jugoslavije. Autor ovih redova je pohađao osnovnu školu sa istim imenom. Ta osnovna škola, kao i sve osnovne škole imale su tada ono što mnoge današnje osnovne škole nemaju. Imala je posebne opremljene kabinete za kemiju, biologiju, fiziku, domaćinstvo, kuhinju u kojoj se spremala kvalitetna užina, veliku sportsku dvoranu, dva igrališta za košarku i rukomet, pristojne mokre čvorove, dva velika uređena hola… Bila je to škola u kojoj se nikad niko nije pitao za razliku u broju mladeža na koži… osim ako nije bio rivalitet prema nekoj devojčici u pitanju i broj njenih mladeža.

Da.

Vukovar danas ima film festival. Ima ga zahvaljujući kreativnosti građana Grada Vukovara, jer je potpisnik ovih redova predložio 2000. Godine istu ideju tadašnjoj pročelnici za društvene delatnosti sličnu manifestaciju na rečnoj teglenici (šlepu), a gradska uprava to kasnije upotrebila za isti festival.
Vukovar je itekako živ grad i ni slučajno nije spomenik.

Čak i orgijanje pojedinih grupa po ulicama Vukovara pokazuje da je Vukovar živ grad.

Pa i sam Boris Dežulović i Europske narikače priznaju da je Vukovar živ grad. Jer što bi se umiljavali jedni drugima u oplakivanju grada na posmrtnom odru, d aim ne smeta njegova živahnost. Zašto bi Dežulović prozivao intelektualnu elitu i akademsku zajednicu jednog grada, i za to bio nagrađivan, da im upravo taj grad nije potreban mrtav. Da nisu razočarani što grad ima otvorene oči?

Naravno, mediji u Hrvatskoj danas nisu skloni da pišu o konstrukcijama tipa “Monumentalni arhetip cvijet mira”, već su vrlo zainteresovani da pišu kada se neki branitelj napije i polupa neku bezveznu tablu na Zavodu za zapošljavanje.

Ruku na srce, mogu tako pisati tekstove i snimati kamerom i šoranje uz vetar na obali Dunava.
Nisam dugo napisao neki tekst, pa se nadam da mi se neće zameriti na digresijama. Zato ću se osloniti u završnici na odličan tekst pod naslovom “Evo nas ispod zvijezde”;

“Kako bilo, antifašizam je temelj Hrvatskog ustava pa već zbog toga Karamarko sve i da dobije izbore ne može zabraniti njegove simbole, tradicije i spomenike. Ako je Vukovar grad spomenik, kako se barem piše, onda je antifašizam i crvena zvijezda onaj motiv iza kojeg svi stoje kada se radi o vječnoj borbi između dobra i zla, pameti i gluposti. Makar nam svima zbog toga Karamarko nalijepio i one žute zvijezde prije no što otvori rake.”

Zajedničke dirke u koje sviraju pojedinci u državnom vrhu, gradska uprava na čelu sa Željkom Sabom i njihovi evropski istomišljenici neće odsvirati simfoniju. Neće iz prostog razloga. Rat u Vukovaru kakav je bio, strašan i besmislen, nikad više neće moći namontirati, a Grad Vukovar kao i svaki živi heroj, ima svoje resurse, intelektualne i fizičke i podigao se.

Nikakve nadgrobne spomenike i epitafe nije potrebno naručivati praviti i pisati.