VELIKA ALBA

Kada se tako u jesen, bez pripreme
Ruka nađe u ruci, spremna na jednovečernje uživanje
Sa nepoznatim voljenim telom
To telo postaje ono što je cela nespretna godina
Punila svojim sokovima, grejala na svom suncu,
Za ovu posebnu prilku

Divovski sumrk nad Kalemegdanom
Preti da ne ostavi ništa za noć.

Ništa nije tako strašno u sumraku
Siđeš li samo ispod krošanja
Videćeš da su listovi gore na vrhu
Već sasvim utonuli u tamu
Ali dole, među stablima je dan

Zbog večernjeg sunca ti piješ
Kloasane, lorazepame, džin
Ali ako pogledaš ispod nas
Dole, među senkama je dan.

Šta čeka tvoje telo u mom zagrljaju
Smrt, vaskrsenje, „Opaši se i izađi u polje“
Ili mi pruži neku nežnost koju ne umem da primim
Moje ruke su nemoćne, moje ruke su latice
Japanske trešnje, vetar u Andima, ritam germanskih eda

Kao uvelo lišće padam preko tebe

Kada sam bio dete
Otišao sam na izvor
Da popijem vode
I plakao sam, plakao sam dugo
Kako se voda muči
Kako se muči dok teče

Rekao sam dedi
Nikome drugom
Nešto je bilo strašno
Zauvek promenjeno
Odveo me je na potok
I velikim je štapom
Probio nežne talase
O koje se lomila svetlost
Potom je izvadio
Štap i dao mi ga
I štap nije bio slomljen
I talasi su bez rane
Proticali niz potok
Ka zamišljenom ušću

O ljubavi ne bi trebalo da govorim
Bolje o politici, ekonomskoj krizi, ratnim zločinima
O gluposti predaka, nespremnosti ponomaka
Ali o ljubavi nikako
Ukus neke višnje, putovanje u Egipat, ludost pijantva
Imaju više šanse da dočaraju život
Nego što to može jedna obična ljubav
Zato o ljubavi ne govorim
Govorim o tvojim prstima
O tvom uvu koje sam tražio pod pramenovima kose
Pod pokrivačima
Govorim o tvom glasu
O tome kako ne možeš lepo da izgovoriš r
O taksiju koji plaćaš jer mrziš džentlmene

Čakao si da dođem i sada dolazim s tugom
Jer nisam Vergilije, mrtve videti nećeš
Vodim te među one, tebi bliske, za koje
Među mrtvcima nema mesta, prati me tamo,
Rekao si ne jednom „Živote lep si, stani“
Plakao posle toga jer vreme nije stalo
Surovo nastavlja život i ne veruje u čuda.

Bilo je i onih koji su se pitali
Kada je pretvorio vodu u vino
Koliko će ovo vino trajati
Hoće li biti do sledećih praznika
Možemo li njim napuniti podrume
Hoćemo li uz njega venčavati unuke

Bio sam sneg na kome tvoje telo ostavlja anđele

Hajde da pevamo
Ti pevaš neke pesmice bez smisla
I kažeš: „Ja prvo slušam reči tek onda muziku“
To odbijam.
I u poeziji sam uvek prvo slušao muziku
Reči tek kasnije
Ponekad

Gledam u tvoje trepavice
Koje su u snu sasvim zamenile oči
Tvoja leđa, noge, osećam tvoj dah po svojoj koži
I pitam se šta je ono
Što sam nekada zvao život.