Piše: Stefan Simić, fotografija: Mio vesović m.o.

Ostavila me zbog njega, ne tako skoro, ali ne ni tako davno.

Naša ljubav je na početku stvarno delovala kao velika. Nažalost dalje od početka nismo stigli. Pojavio se on, odnekud, prvo kao brat, zatim kao drug, i na kraju, odjednom, kao neko do koga joj je posebno stalo, i sa kim je završila, navodno slučajno, greškom, znaš već gde.

Znao sam da u toj fazi nemam nikakve šanse, i samo sam se sklonio.

Prošli su meseci, možda već i godina, upoznao sam ga tek sinoć, a i novu nju sa njim.

Okupili smo se slučajno, bili smo deo istog društva, nisam imao pojma da će i oni da se pojave. Stvorili su se iznenada, izgledali su kao da su stigli sa dodele oskara koji su, razume se, osvojili jednoglasno.

Ona mi je samo hladno pružila ruku kao da smo nekada išli u istu školu, ali u različitim smenama, i videli se još nekoliko puta nakon toga. On je bio još srdačniji. Pravio se da me ne poznaje, što je pošteno jer se zaista, zvanično, nikada nismo ni upoznali.

Ali nezvanično mi se mesecima mešao u život, naravno za naše dobro, i na kraju prisvojio za sebe nešto do čega mi je najviše stalo.

Nije mi se dopao, doduše pored nje mi se ne bi dopao ni omiljeni glumac, a kamoli on, trećerazredni epizodista koji služi samo za popunjavanje kadrova.

Što je najgore držao je sinoć pažnju sve vreme, jednom rukom pažnju, a drugom nju. Valjda da mu ne pobegne.

Podrazumeva se da je znao sve o svemu, nije mi samo bilo jasno kako nije znao ništa o meni, a mesecima mi je radio iza leđa, i glumio njenog velikog prijatelja. Navodno me je tada znao samo sa slika, i njenih priča, a sinoć, eto, ni toga nije mogao da se seti.

U razgovoru se obraćao samo meni, iako nas je bilo još bar dvadesetoro za istim stolom.

Nervirao me je, ali on je i hteo da me nervira.

Počeo je da budi ono najgore u meni, ali on je i hteo da probudi ono najgore u meni…

Nije mu bilo dovoljno što su u vezi, što su zajedno, što danima i noćima radi sa njom sve ono o čemu ja mogu samo da sanjam, ne, hteo je da me ponizi pred svima, da dokaže da je bolji, jači, i ne znaš sve šta.

Definitivno su najgore one unapred izgubljene utakmice koje moraš da igraš na silu, a dobro znaš da nemaš nikakve šanse. I ako ih dobiješ, pobeda ništa ne menja jer je pobednik unapred poznat, dok poraz samo pojačava sramotu koja ne možeš da izbegneš, i svakako je nepodnošljiva.

Izgleda da ništa nije lepše od bivše ljubavi u tuđim rukama. I što su tuđe ruke prljavije, ona deluje svetlije i čistije. Kao da to što ne možemo da je imamo povećava njenu vrednost. A još je, kao za inat, blistala u punom sjaju, smejala se, pevala, obraćala se svima, učtivo, elegantno, damski, a mene vešto preskakala pogledom.

Nisam paranoičan, ali sve je to izgledalo kao da su čitav spektakl režirali samo da bi mi dokazali koliko su srećni i zadovoljni zajedno.

Nisam mogao da provalim da li se stvarno vole, ili samo foliraju ljubav. Mada sasvim svejedno, ja ionako sa njom više nisam mogao ni jedno, ni drugo.

Pitam se samo da li ga je podsetila da smo bili zajedno?

Da li ona uopšte zna da smo bili zajedno, ili ja samo haluciniram inficiran njihovom pojavom?

Na trenutke sam se pravio da mi je drago zbog njih, ni sam ne znam iz kojih razloga, a malo je falilo da eksplodiram pred njima. Budila se u meni zavist, ljubomora, stid, bes, mržnja, ljubav, i čitav asortiman posvađanih emocija.

Njen novi dečko je sve ono što ja nisam, drzak, pripit, bezobrazan taman toliko da ne bira reči koje izgovora, ali zato pažljivo bira devojke, i to tuđe…

On je sinoć bio sve ono što ja nisam, a ja, pred njim, tek ubogi statista.

Plašim se samo da nije počela da nas upoređuje, hteo bih bar nešto da sačuvam od naše ljubavi. Vidi se da su se našli, doduše našla se ona i sa mnom na početku. Samo što njihov početak i dalje traje, a naš još jedino u mojoj glavi.

Teško mi je da priznam poraz, ali bolji je. Bolji je za nju definitivno. Nije mi trebao ovaj susret, nisu mi trebali svi ovi pogledi. Mogao sam da živim i bez njih.

Ustao sam i otišao usred priče, nisam više mogao da ih gledam kako se grle i ljube, a oni to neka protumače kako hoće, briga me.

Nije mi samo jasno zašto mi to radi, posle svega, posle našeg svega. Njega sam razumeo, on je đubre, ali zašto mi se ona sveti?

Ko zna, možda i dalje nešto oseća čim se toliko trudi da mi dokaže da ne oseća ništa…

Videćemo.