(Izvinite majko Borisa Dežulovića znam da je ovo totalno zasnovano na pukoj izmišljotini, ali mi se učinio prikladnim da bude vaš Boris zapušteno dijete, pa ako se već ljutite ja vam ne mogu tu ništa, svalićemo na vašeg dragog sina, on je sklon cirkusu u novinama, neka to njemu, dobro mu stoji).

Pisanje je drugo nešto. Ono drugo, što ne umijemo još da u riječi pretvorimo. To je pisanje, kad od ništa počne nešto, ne sa ciljem nego bez njega. Kada se iznenadite onim što čitate to je pisanje.

Ne jedem latinski jezik u pisanju,(ja ga preskačem kao imena iz štamparije sa kraja knjige), ljudi ih postave kao da su doktori kakvi. Valjda misle da su osjećajniji i mnogo poštovaniji od čitalaca kad metnu kakav pasus od bludnih rimljana. To je čista glupost ili uslovni refleks bajate akademije, u kojoj je neko pobrkao novinarsto i slobodno pisanje, to nije da se nekom svidite da znaju kako ste pametni i učeni. To je goli kurac! To pisanje ne trpi. Vrišti kada ubacujete armadu svojih voljenih pisaca koje ste čitali i one koje još niste, kada ih trpate u usta svojih likova u knjigama. Gotovo je postao kliše, nije ni zanimljiv, nego služi kao ona odvratna natuknica da vas neko sada malo poduči kako treba.

Pisanje je nepredvidljivo, nema osnove nema ni linerane radnje nema ničeg, tek onda kad osjeti čovjek to ničeg od ništa, to je pravo pisanje slobodno, i ostrugano od predrasuda natuknica, željica, posveta, pičkica i kurčića koje je trebalo pomenuti i dokazati da ih poznajete da ste ih čitali i slušali gledali i proučavali. To je sve otpad i smeće.

Tako je za bajate pisce bilo važno, sada svaka šuša ima internet. Kome trebaju informacije? Svako danas ima što je nekad KGB i CIA imala. Kome treba dokazivnje trebao je u novine pogoditi. Slobodno pisanje vas ne jebe ni dva posto. Ma boli ga dupe za vaše nagradice kojima mašete, ništa vam to ne znači, ništa.