Draga Hani

 

Draga Hani,

 

Imam veliki problem

i zato sam rešila da napišem ovo pismo

za tvoju rubriku.

Zapravo, kad bolje razmislim, možda ja i nemam problema

ali zašto onda osećam

da mi je pomoć toliko potrebna?

Oprosti ako pišem nespretno

ali ja nisam baš najveštija

u izražavanju osećanja.

Osećam se užasno prazno i ne znam šta da radim.

Ponekad osećam neku tako duboku čežnju

i u tim trenucima znam da sam neshvaćena.

Zar se ceo život sastoji samo iz ravnodušnosti

a najbolje se osećaju u pravo oni

koji nisu u stanju da shvate koliko su ograničeni?

Molim te pomozi mi.

                                                                                               Tvoja Danijela.

 

Draga Danijela,

 

Ti imaš problem

ali mislim da on nije tako veliki

kako ti se pričinjava.

Svako ima neke svoje periode

kada se ne oseća dobro

ali sa vremenom sve to prođe.

Ako pod “ograničenim osobama” podrazumevaš svoje roditelje

budi uverena da nisi jedina koja tako misli

(to je tipično za tvoje godine)

i da to prođe istog trenutka

kada i sama postaneš roditelj.

Sigurna sam da te oni mnogo vole

iako to ne pokazuju baš uvek

jer imaju puno briga.

Ako pažljivo razmotriš svoja osećanja

shvatićeš da je sva tvoja čežnja

u stvari traganje za dečakom tvojih godina

koji će te voleti i razumeti

i svaki dan govoriti da si posebna.

Videćeš da je to problem koji se lako rešava.

                                                                                                       Tvoja Hani.

(Izvor: http://spektator.blogspot.com, preporuka: Nikola Živanović)