Predgovor pisca

Antička kultura ne poznaje običaj predgovora. Kao pravi presedan, on se pojavljuje tek u periodima dekadencije, kada ljudi s razlogom gube poverenje u svoje moći. Zato i pisci od čitalaca unapred traže izvinjenje za sopstvene nemoći. Već je Caton, na margini jednog takvog predgovora, u znaku izvinjenja, opominjao da ono što iziskuje izvinjenje nije ni trebalo činiti: „Reci mi, molim te, ko te je terao da činiš ono za šta pre samog čina tražiš da ti bude oprošteno?”
U modernim vremenima, svakodnevno iskustvo života svedoči da samo manjina uljudnih traži izvinjenje za ono što će učiniti, ili što je učinila; ipak, početak modernih vremena koincidira sa obnovom običaja pisanja predgovora knjigama. Ali, u tom slučaju, predgovor je neophodnost; zapravo, kao što primećuje Quadrelli, sasvim je moderna predrasuda da treba čitati knjige – da bi se znao njihov sadržaj. U drevnim vremenima pismenosti, za upućene je bilo dovoljno znati naslov da bi se znalo i o čemu knjiga uči. Tada je svet bio u središtu Ptolomejevih sfera, a čovek je bio upravo središte tog sveta: samo onaj ko se nalazi u središtu, ili je i sam središte – ne može se osećati izgubljen. Čovek je živeo u jednom poznatom svetu, da ne kažemo prisnom, gde je sve „novo”, neočekivano ili neobično bilo sinonim bezvrednog i nepoželjnog, jer je dolazilo iz predela izvan središta, sa ekstrema, dakle iz eks-centričnosti. Ali, kao što je poznato, sa kosmološkim revolucijama renesanse, počinje moderno doba, i čovek gubi svoj središnji položaj. Tu novo, neočekivano i neobično čine pravilo, a osećanje središnjosti bića pravi je izuzetak. Industrijska borba protiv prirode – menja prirodu, a gde ima mnogo odstupanja od prirode, tu ima i mnogo čudovišnosti. Eto zašto je predgovor postao neophodan.
Sa tom velikom promenom u životu čoveka Evrope, sa „gubitkom Centra”, menja se, radikalno, i hijerarhija vrednosti i klasična aksiologija. U modernom dobu, putevi kulture vode u suprotnom pravcu od onoga kojim su vitezovi Okruglog stola galopirali: ka Graalu, ka peharu Centra. Dakle, moderni pravac je upućen svemu što je ekscentrično, i lov na čudovište postao je besomučan, jer je lovište veoma siromašno: ne veće od ljudske lobanje. Suočivši to siromaštvo lovišta, poslednja genracija lovaca na čudovišno morala je da racionališe lov, da podeli sektore i ograniči prava. Tako, paradoksalno, predgovor ponovo postaje izlišan, jer nije potrebno čitati knjige da bi se znao njihov sadržaj: dovoljno je pročitati ime pisca da bi se znalo šta lovi: „prazninu” ili „inkomunikabilnost”, „mučninu” ili „apsurd”, „metamorfoze” čoveka u insekte ili „alijenaciju”, „libido” ili „tok svesti”…
Pa ipak, ja pišem predgovor, ali ne samo zato što je moje ime nedovoljno poznato da bi čitaocu bilo obaveštenje o sadržaju knjige. Naime, sadržaj ove knjige je zaista nov, neočekivan ili neobičan: „smak sveta”. U stvari, tu je nov, neočekivan ili neobičan upravo pristup fenomenu „smaka sveta”, jer je sam fenomen već postao opšte mesto svakodnevne svesti, pripadajući onim idejama pred kojima ljudi obično sležu ramenima i odlaze dalje, pametnijem poslu ili cilju. Uzgred rečeno, čini mi se da je takva ravnodušnost pred idejom „smaka sveta” veoma opasna. Istina, tokom istorije čovek je veoma često dizao uzbune pred opasnostima od „smaka sveta”, ali su se one redovno pokazivale kao neosnovane. Dokaz tome je i činjenica da živimo. Ali, da li „smak sveta” obavezno podrazumeva uništenje fizičkog života? Konačno, zašto bismo „smak sveta” morali zamišljati kao nešto što se sreće samo u budućnosti? Zašto „smak sveta” ne bi mogao biti i događaj naše savremenosti, ili čak prošlosti? U mojim razmišljanjima, takva su pitanja postala prvo pretpostavke, a potom, iz razloga koje ću izložiti, i usvojena gledišta razmatranja.
Dakle, ovaj predgovor ima funkciju uvođenja čitaoca u novu oblast misli, odnosno u ideju da je „smak sveta” upravo aktualnost kulture Zapada. Mislim da je najbrži uvod u tu oblast onaj koji sam sam prešao: uostalom, ne poznajem brži ili kraći. Ušao sam u prostor „smaka sveta” u jesen 1976, odazvavši se pozivu jednog izdavača da za njegovu popularnu biblioteku priredim izbor iz komentara i reportaža objavljenih prethodnih godina u Borbi (pod zajedničkim nazivom „Optimističke beleške”) i mesečniku AŠ (rubrika „Happening”). Imajući u vidu namenu, odnosno profil čitalaca, odlučio sam da knjigu snabdem i sažetim rečnikom stranih izraza i pojmova koji su više podrazumevali nego što su objašnjavali, i koji su često, u savremenim kontekstima, poprimali nova značenja, različita od originalnih.
Čitajući ponovo te tekstove, koji su bili pisani neposredno, a ponekad i diktirani slovoslagačima, otkrio sam da poseduju zajednički činilac, jedinstvenu boju, boju sumraka Zapada. Tako sam u toj lektiri, vadeći izraze i pojmove za rečnik, naišao na reč lepog, ženskog roda: „dekadencija”. Stajala je urečenici koja je poredila modernu sa rimskom dekadencijom. Za trenutak sam odložio tekst i, zagledan u noć iznad Beograda, pomislio kako protagonisti rimske dekadencije nisu bili svesni činjenice da proživljavaju kraj svoje imperije.
Ta pomisao rodila je drugu: možda i danas moderni čovek kulture Zapada proživljava svoj sumrak, svoj kraj vremena, svoj „smak sveta”, nesvestan da ga živi, da mu prisustvuje?
Prethodno pitanje raža drugo pitanje: na čemu počiva ta nesvest, ta iluzija života u smrti? Možda počiva na tome što naša svest da živimo traje duže od naše svesti da umiremo? Možda počiva i na uverenju da „smak sveta” mora biti obavezno u obliku neke materijalne katastrofe planetarnih razmera? Jasno, sile koje su toliko moćne da mogu izazvati materijalnu katastrofu sveta prevazilaze sve što je čovek iskusio. Bez premca u ljudskom iskustvu, one su i bez ozbiljnih prepreka. Otuda je čovek sklon da takvu katastrofu zamišlja kao trenutni fenomen. Ako je za stvaranje sveta bilo potrebno šest dana, za njegovo rušenje očigledno je dovoljno neuporedivo manje vremena. Jasno je da takvo shvatanje „smaka sveta” u svesti modernog čoveka potiče iz hrišćanskog odgoja, iz hrišćanske Apokalipse. Ali, psotoji i niz drugih tradicija koje ne govore o materijalnoj katastrofi već o duhovnoj katastrofi čoveka, kao osnovnom obeležju „smaka sveta”. Takva koncepcija „smaka sveta” karakteriše upravo sve verodostojne evrospke tradicije. I pošto ljudsko iskustvo svedoči da su preobražaji duhovnih ili duševnih sadržaja najčešće veoma dugotrajni, da traju vekovima, pa i milenijima, može se zaključiti da bi „smak sveta” u znaku duhovne katastrofe morao biti ne nagao već postepen, dugotrajan proces.
Tako sam dakle stao pred alternativu: stvarati rečnik „smaka sveta” sa stanovišta potvrđivanja njegove aktuelnosti, ili sa stanovišta odbijanja da postoji takav fenomen? Morao sam se odlučiti za jednu od alternativa i zbog ograničenosti raspoloživog prostora. Odlučio sam se za prvu alternativu, jer je ona očigledno korisnija, a uz to obostrano –i za pisca i za čitaoca – zanimljivija.
Hronološki poslednji problem s kojim sam se suočio u pripremama za pisanje rečnika pojmova i izraza moderne kulture, što kao simptomi i znaci odaju realnost ili bliskost „smaka sveta”, bio je problem određenja kriterijuma za dijagnozu. Kako prepoznati u određenoj pojavi, u određenom izrazu, simptom ili znak kraja vremena, „smaka sveta”? Prvi odgovor je veoma jednostavan i upućuje na naalogije ili izomorfije ovog pravila: da bi se spoznala smrt, treba poznavati život; da bi se spoznala agonija, čudovišnost, degeneracija, treba znati šta je to vitalnost, lepota i formativni princip generacije, stvaranja. Sledeći problem je neuporedivo teži; šta uzeti kao primere ili modele, uzore vitalnosti, lepote i istine? Očigledno je da takve primere ili uzore nije korektno tražiti u modernom dobu: veliki deo njegovih sadržaja verovatno pripada sferi simptoma „smaka sveta” ili potpada pod udare sila katastrofe. Drugi deo jesu pozitivni sadržaji koji nisu iscrpli svoju istorijsku misiju, te sa strogo formalnog gledišta nije korektno upotrebljavati elemente vrednovanja koje oni nesumnjivo pružaju. Uostalom, sklon sam težim putevima, jer i pisanje čini deo igre, onog rimskog ludere, a samo igrači bez ambicije idu prečicama, koriste najjednostavnije postupke. Dakle, u traganju za paragonima koji bi metodom komparacije omogućili spoznaju simptoma ili znakova „smaka sveta”, prevazišao sam najširu definiciju „modernog doba”, ušavši u doba najranije mladosti Evrope, čije vrednosti trajno privlače naše misli i snove.
Uostalom, i sa gledišta moderne kulture takav metod stvaranja, pomoću poređenja drevnih i modernih sadržaja – potpuno je legitiman, jer je uobičajen. Šta bi za nas značio Joyceov Uliks bez Homerove Odiseje? Joyceovo delo postoji sa svojim značenjima zahvaljujući Homerovom delu, kao što parazit postoji zahvaljujući živom organizmu koji uništava da bi opstao, kao što svest o noći postoji zbog iskustva svetlosti Sunca. Tek privedeni Homerovim junacima, Joyceovi junaci žive svojim punim smsilom i značenjem- Tamo, Odisej nezadrživo prelazi sve prepreke da bi se vatio svom Centru, svom kraljevstvu i zavičaju – Itaki. Ovde, u modernom dobu, parodija Odiseja koja se zove Blum luta bez cilja i svrhe, bez centra i Itake, te nije slučajno da ga Joyce obrezuje, jer je u to vreme jevrejstvo bilo sinonim „večnosg progonstva”, bez otadžbine. Ali, Blum nije ni dobar Jevrejin, jer se ženi ne-Jevrejkom, irskom katolikinjom, koja je sa svojim neverstvima i erotskim maštarijama sušta antiteza Penelopi. I pošto je Dedalus samo bedni surogat Telemaha, koji u Blumu ne nalazi moć duhovnog upućivanja i očinsko svojstvo auctoritas, možemo zaključiti da su Blum i Moli par bez potomstva, bez budućnosti, kao i bez doma, par u kome se prepoznaje inkarnacija modernog, kosmopolitskog čoveka sa njegovim industrijama prezervativa, kontracepcionih sredstava i abortusima, jer te industrije onemogućavaju porod.
Prionuvši na pisanje rečnika „smaka sveta”, ubrzo sam primetio da gubim kontrolu nad njegovim dimenzijama. Konačno, rečnik je obimom prevazišao u početku zamišljenu knjigu. Tako sam prvobitnu nameru odložio za drugu priliku, tim pre što su i mnoge ideje ili podaci iz pomenutih eseja i reportaža ušli u ovaj rečnik kao njegov sastavni deo.
Na kraju, ostaje mi da zahvalim čitaocu na ukazanom poverenju, o čemu svedoči to što ovu knjigu drži u ruci.

Dragoš Kalajić

(Dragoš Kalajić: SMAK SVETA, „Nakladni zavod Matice hrvatske”, Zagreb, 1979., izvor: dragoskalajic.com)