Uz knjigu Miloša Crnjanskog: ”Roman o Londonu”

Piše: Nemanja Rotar

Čuveni engleski filozof Bertrand Rasel izneo je možda jedno od najboljih tumačenja zapadnjačkog pragmatizma kada je pisao o ličnom iskustvu spoznaje vrednosti kompromisa. Za njega je princip žrtvovanja nečeg manje vrednog zarad spasavanja suštine – krucijalna mudrost. Ako već nismo u stanju da posedujemo sve, sačuvajmo ono najbolje. Ne čudi što ovakav stav potiče od jednog Anglosaksonca. Nacija koja je vladala svim morima sveta nije mogla biti po svojoj ćudi zanesenjačka, odnosno iracionalna, već samo i jedino surovo poslovna. Istorija je potvrdila da su se veoma retko prevarili u proceni koje balaste treba odbaciti kako bi se državni brod srećno domogao bogate luke. „Ono što se, celom svetu, kod Parkovih sunarodnika ne dopada, to je trgovački duh Engleza, u ratovima. (…) Uvek se bore do poslednjeg vojnika svojih saveznika”, smatra Miloš Crnjanski.
Predratni diplomata i književni kritičar Branko Lazarević u svojoj memoarskoj knjizi „Dnevnik jednoga nikoga” iznosi tezu da su Britanci preko „Intelidžent servisa” i domaćih plaćenika organizovali martovske demonstracije u Beogradu ne bi li dobili svega tri dana više u taktičkim manevrima protiv Hitlera. Bilans uvlačenja Srbije u rat jeste nekoliko miliona mrtvih i prekonoćno okretanje leđa domaćim monarhistima.
Jedna od najupečatljivijih izdaja saveznika od strane britanske vojske zbila se na kraju Drugog svetskog rata, posle čuvenog dogovora svetskih moćnika na Jalti. Mnoštvo carskih oficira bilo je vraćeno u Sovjetski Savez iako su oni preklinjali da ne budu isporučeni svom ideološkom neprijatelju i krvniku. Zaštita koju su očekivali od Engleza bila im je hladnokrvno uskraćena.
Već 28. maja 1945. godine, dva dana pošto je primio informaciju o tajnom dogovoru Moskve i Londona, britanski oficir Džefri Mason sasuo je golu istinu u lice atamanu Domanovu: „Gospodine, moram da vas izvestim da sam primio jasnu naredbu da kod austrijskog mesta Judenburga celokupnu kozačku diviziju isporučim vojnim vlastima Sovjetskog Saveza”. Bio je to strahovit šamar za ruskog oficira odgajanog u duhu časti carske akademije.
Hiljadu i šeststo hrabrih ratnika i isto toliko civila te noći nije oka sklopilo u zarobljeničkom logoru u Lincu. Neki su pokušali da izvrše samoubistvo, ali su ih budni engleski čuvari u tome sprečili. Među zarobljenicima su bili i žene i deca.
U noći između 28. i 29. maja u logor su dovezeni kamioni kojima je trebalo transportovati zarobljenike natrag u zemlju boljševika. Rusi su odbili da dragovoljno napuste barake. Engleski vojnici su ih ugurali u vozila nasilno, sa isukanim bajonetima. Jedan kozački oficir je uspeo da podavi svoju porodicu, a potom je i sebe usmrtio. Nekoliko izbezumljenih žena, zajedno s decom, na mostu preko Drave iskočilo je iz kamiona u reku. Te noći je stradalo oko sedamsto Rusa, mahom civila. Mnoge od njih su ubili Englezi sprečavajući ih da pobegnu.
Posle nekog vremena britanska vlada je popustila pod pritiskom medija i prestala da komunistima isporučuje carske oficire. Međutim, za mnoge je ta odluka stigla prekasno. Jedan britanski major bio je vidno potresen događajima u noći između 28. i 29. maja i napisao je u svom dnevniku kako je proveo mučne godine boreći se protiv gestapovskog režima da bi na kraju morao, zbog sulude naredbe, da istim gestapovskim metodama hapsi i proteruje ljude.
Još jedan epohalan sudar ruskog i engleskog čoveka opisao je naš najveći romansijer Miloš Crnjanski. U svom sjajnom delu „Roman o Londonu” on je izneo tragičnu sudbinu ruskog emigranta, oficira i knjaza Nikolaja Rodionoviča Rjepnina, potomka prinčevske loze, koga je krvava plima Oktobarske revolucije bacila na tuđinske hridi. U ovom obimnom romanu o ljudskom padu autor je briljantno dočarao atmosferu britanske prestonice neposredno posle Drugog svetskog rata, kada je ona već poprimila sve odlike dehumanizovane kapitalističke metropole. Delo posve pesimistično govori o životu malih ljudi u okrilju moderne civilizacije. Za glavnog junaka „život nije ništa drugo do bludeća senka, bedni komedijant koji se koprca i gestikuliše jedan čas na sceni, da bi ućutao zauvek. To je priča koju kazuje idiot, puna buke i pomame i koja ne znači ništa.”
Turobna razmišljanja otvaraju roman dok pripovedač poput senke sledi ruskog knjaza Rjepnina, koji prilično bezvoljno tumara ulicama Londona, bezuspešno tražeći bilo kakav posao. Ovom usamljenom emigrantu povazdan u ušima bride reči pokojnog druga i čine ga još nesrećnijim. Zapravo, Rjepnin je već na samom početku priče duhovno mrtav. Umesto bolničkih aparata, u životu ga još održava, s teškom mukom, supruga Nađa. Iako i sama proživljava poniženja, šijući krpene lutke i prodajući ih na ulici, ova heroina siromašnog i odbačenog sveta neprestano podgreva optimizam „beskrvnog” knjaza. Međutim, on se ne da lako oraspoložiti.
Prostorima kojima se kreće caruje mrak. To je podzemna železnica u koju se Rjepnin spušta kao u grobnicu svakog jutra i večeri, pri odlasku i dolasku s posla. U reci ljudi koja se tiska po stepeništu i u vagonima kreće se bezvoljni ruski emigrant, nekada ponosni carski oficir iz štaba Brusilova, a sada već bivši čovek, bivši ratnik, bivši učitelj jahanja, bivši portir, konjušar i prodavac cipela. Rjepninu je na usnama samo jedna reč: nikakda.
Zajedno s pripovedačem pratimo junaka do njegovog prebivališta, koje lebdi u ćorsokaku vremena kao „okrečen grob” i guta poslednje životne sokove depresivnog Rusa. On i Nađa okovani samoćom i siromaštvom, na samom pragu velike tragedije i „skončavanja u oluku”, slušaju glas gospođe Ruzvelt, koja preko radija ponavlja otrcane fraze o pravima svakog čoveka na ličnu slobodu, na slobodu štampe i partiju. Kada je pomenula pravo na zaradu, junak je udario svom silinom radio-aparat i namah promenio stanicu. U Rjepninu više nije bilo ni trunke vere u bolji svet.
Kada mu je žena otišla u Ameriku, rešio je da se ubije. Hodao je ulicama u potrazi za idealnim mestom svoga kraja. To nikoga nije zanimalo, niko se nije obazirao na sudbinu dotrajalog čoveka. A mogao je da živi drugačije. Ruski izbeglički Komitet mu je nudio „dobar” posao: samo da se primereno vlada i bude od koristi. Taj deo nije mogao da prihvati. Premda je bio protivnik boljševika, nije nikada mogao da pristane da postane engleski špijun i izdajnik domovine. To je u tom svetu „demokratskog izbora” značilo „biti od koristi”, biti uslužna budala.
Za razliku od drugih junaka svojih dela, Crnjanski u potpunosti lišava Rjepnina nade. On nema pred sobom, kao Vuk Isakovič, „beskrajni plavi krug”, niti u njemu vidi zvezdu i ne može da „pomiluje” svojom rukom snežne vrhove Urala, dakle nema za njega metafizičke utehe. Nažalost, stradalnik nije upoznao učenje Bertranda Rasela niti je prihvatao kompromis kao modus vivendi. Jer život za Rjepnina kao služenje tuđinu, kao izdaja rodne grude i sopstvenih načela, nije mogao imati smisla.
Poput oronulog Orfeja „silazi sve dublje u zemlju, kao da će odsad živeti samo u podrumu. (…) A sve je u podrumu kao u grobnici bilo mirno. (…) Gomile u tim vozovima putuju nemo. Stešnjene su. Kao sardine u limenoj kutiji, naslagane su jedno kraj drugoga, pojedinačno, nemo”.
Nestanak glavnog junaka, naravno, niko nije primetio. Samo se ugasio još jedan ratom upropašten život i okončala zla sudbina oficira bez otadžbine, koji je gasio požare u Londonu kada su po njemu letele fašističke bombe. Vraćeno mu je tako što su njegovi novi domaćini bezdušno posmatrali kako on postaje skitnica, marginalac i neupotrebljiv čovek. Jedan častan potomak prinčevske loze, jedan knjaz Rjepnin!