Piše: Stefan Simić

Sećam se kako sam se naivno smejao jednom mladom monahu zato što je odlučio da živi van savremenih tokova, i ode u prirodu. Umesto grada, novca, brzine, svih mogućih ovozemaljskih privelegija, on je prezrivo odbacio sve to, i izabrao zemlju, mir i samoću.

Nije uvek živeo tako, imao je dobro plaćen posao, ugled, veze, i društveni status o kome većina može samo da sanja. Međutim prelomilo se nešto u njemu, neka neobjašnjiva sila ga je naterala da izađe iz svega toga, i okrenula nečemu sasvim drugom. I pored višemesečnog isposništva na njegovom licu su se ocrtavali tragovi ranijeg života, rokerski pokreti, neutišani glas, i neobuzdani duh asfalta koji ni molitve nisu uspevale da smire.

Nisam mogao da shvatim njegovu odluku, izlazak iz udobnih cipela, napuštanje jednog od vodećih mesta u firmi, ostavljanje najnovijeg automobila i stana u centru Beograda, i odlazak u nepoznato. To može samo lud čovek, ili budala, a u njemu sam video tada i jedno, i drugo. Odriče se stubova na kojima je sazidana ova civilizacija, odriče se sigurnosti, moći, uticaja, zavodljivosti novca. Odriče se medija, mode, noćnih izlazaka, žena, odriče se strasti. Odustaje od svega onoga od čega je sazdan.

– Šta je čovek – pitao sam ga otvoreno – ako nije ispunjenje svojih strasti? Zar nije čovek ono što radi, a ti u manastiru ne radiš ništa. Ti si izabrao da budeš ništa?

Nije mi odgovorio, samo se nasmejao.

– Šta će ti bre sve ovo – nastavio sam – nemaš sedamdeset godina, živi dok si mlad, proživi, imaš vremena, naćićeš i sebe, i Boga, i ženu, i sve, ali ne u manastirima, tamo je mračno, hladno i dosadno a Bog je svuda, svuda. Živeo si bogovski, bio si neviđeni car, ovo sada što živiš me plaši.

Nasmejao se ponovo, a onda mi odgovorio.

– Sto je moglo da se ima, imao sam. Uspeh, moć, žene, ali sreću, onu pravu, nisam osetio, ni unutrašnje zadovoljstvo. Možda na momente, ponekad. Što sam više napredovao, osećao sam da nazadujem i padam. Sada znam, to nije bio napredak već samoživi pokušaj očajnika da se dokaže svima, i da bude iznad svih, da vlada. Neću takav život, neću takve ljude oko sebe. Bolje niko, nego takvi. Bolje sam sa sobom, nego sam sa svima. Grizla me je savest, savest sam i poslušao.

Zatvorio mi je usta ovim rečima. Hteo sam da mu držim predavanje o filmu zvani život koji nisam ni pogledao, a nisam ni slutio da je on u njemu godinama igrao glavnu ulogu, režirao ga, bio scenarista. Postideo sam se.

Doduše samo što sam napunio dvadesetu, to su one godine kada misliš da sve znaš i da imaš pravo da prigovoriš svima. Čeznuo sam za životom, provodima, priznanjima, sve i svakoga merio sam okvirima prestiža i dokazivanja, a njega, čoveka u kasnim tridesetim, koji je sve to prošao, ništa od toga više nije zanimalo.

Hteo je više od života, više od sebe, a u metropoli to nije mogao da ostvari. Bio je svuda, sa svima, ništa nije propuštao, ni jedan događaj, ni jedno dešavanje, dok, u stvari, duhom nije bio nigde, kilometrima daleko od svoje suštine. Hteo je dublje da se ukoreni, hteo je mir, hteo istinu i postojanost. Hteo je da se preispita, osami, sačuva a ne da bude profitom ošamućeni pas bačen da juri u okovanom lavirintu besmisla. Hteo je da izađe iz toga, iz lažnih odnosa, iz prijateljstava sklopljenih na interesima, i da ode, da se skloni.

– Ne možeš da pobegneš od sebe – rekao sam mu
– Tačno, ali mogu od drugih. A to je već nešto? – odgovorio mi je
– Da, ali ti si svuda?
– Jesam, ali nije isto kada vodim kompaniju, i stotine ljudi sa sobom, i kada stojim sam na tom putu, u prirodi, u tišini. Nas okolnosti određuju, zato ih i menjam.

Imao je svoju teoriju, od koje nije odstupao.

Ne bih da pišem šta sam mu sve pričao.

Ne bih da pišem ni šta je on meni sve pričao.

Rećiću samo da je godinama bio u biznisu, ređao poslovne uspehe, bio vodeći menažder, direktor marketinga, šef prodaje, a onda je u njemu nešto puklo, stavio je tačku na sve to, i okrenuo se duhovnosti, molitvama, samoodricanju, uzdržavanju.

– U stanju sam da prihvatim na sebe sve grehe ovoga sveta – rekao je – samo da ne budem više deo mašine koja jede sve pred sobom, koja nema ni početak, ni kraj. Bolje da služim gospodu i ljudima, nego đavolu koji sve meri novcem. Bolje da izađem iz broda koji utapa sve oko sebe, nego da budem njegov kormilar. Bolje da imam malo a da budem mnogo, nego da budem ništarija koja ima sve.

Prošle su godine, i dan danas razgovaram sa njim u mislima, iako se nikada više nismo sreli.

Progovorio je tada u njemu čovek, ljudsko biće, zato se i sklonio od ljudi.

– Danas da bi bio sa ljudima, da bi im pomogao, moraš da pobegneš od njih što dalje, da se očistiš svih mogućih prljavština ovoga sveta, i tek onda možeš da im služiš i da im daješ. Ako si non – stop sa njima, u svim njihovim niskostima, zarobljen mislima i problemima svakodnevnice, ne možeš da im pomogneš, postaješ beznadežan i bespomoćan kao i oni. Tvoj duh postaje kao i njihov, zakržljao, lelujav, isprazan, podeljen na hiljadu delova. Da bi pričao o spasenju i spasio nekoga, moraš prvo sebe da spaseš.

I zaista, čovek ako želi više od sebe treba da se skloni, kao što se i on sklonio, i pronađe svoj mir, svoju tišinu, u protivnom, bez ukorenjenosti u nešto dublje i trajnije, malo šta može da nadomesti osećaj izgubljenosti koji poprima razmere epidemije.

Gde li je danas taj mudri čovek? Hoću da razgovaram sa njim? Potreban mi je. Da li je došao do svojih istina? Da li je došao do sebe, i do Boga u sebi? Voleo bih da ga čujem, vidim, zagrlim.

Do kakvih li je saznanja došao, da li je nastavio svoj misionarski put, ili se vratio tržištu i lagodnom životu?

Siguran sam da bih mu danas bio neuporedivo bolji sagovornik. Ako ništa drugo, znam da bih bolje razumeo njegovu patnju.