I

Voz je krenuo. Brzi voz Jesenja sonata.

Otok se umirio. Ostrvo je zaćutalo.

Ne sanjaj, duže ćeš živeti. Od siline udara

zatresu se stakla, zadrhte rebra, mozak se

zatalasa. Januar je. Kada nema snega

igramo se u pesku ili gađamo lišćem.

Kada je sneg, izlazimo na terasu,

palimo cigarete i zviždimo ”Internacionalu”.

Čitaš Platona, jedeš pečurke i lignje

i pričaš deci o prosvećenom apsolutisti

Kada nema snega, igramo se školica.

Rat nikada nije prestao i granice su rastegljive

poput špageta. Rat je pretvorio izuzetke u pravila,

i sve greške postale su savršeno opravdanje

za gubitak sluha. Svetlost je u zlatnom oku.

Pijanac se proteže. Od siline udara stradaju

najpre majke, a reč Božija se sluša od sumraka

do sumraka. Povraćam na ogledalo, monah piša

na ruže u bašti. Bio sam tužan, bilo mi je stalo

da zauzdam temperament sluge, bes skriven

ispod crvljive spoljašnjosti.

Deco moja, deco moja, čaj je popijen,

veštice su ulovljene.