Пише: Немања Ротар

Има људи који једно лице носе годинама. Воле га без обзира на то што се оно током времена извецало, упрљало и избраздало борамa попут старе рукавице од велура. То су једноставни људи, неискварени, једнодимензионални. Такви су ретки. Већина људи с једним лицем нестала је одавно са земље. Данас је модерно имати мноштво лица. Скидају се и мењају по потреби, а све зависно од тренутка. Нико не штеди на промени лица, напротив, „расипа” се преко сваке мере. Нису у питању класе, социјалне структуре, нити образовни нивои, свако мења лице муњевито: сиромах као и богаташ; лекар као и инжењер; неписмењаковић као и интелектуалац.

Човечанство пулсира услед нагле промене свог лица. Посвуда проналазим остатке замењених лица у виду слузаве и набране коже. Цеде се пребачена преко корпи за отпатке, заударају на јавним ђубриштима, сва та одбачена, дотрајала лица, једнократна и сасвим небитна.

Лица данашњице су еластична, лако заменљива и имуна на све утицаје споља. Ако неко жели лице које не црвени од стида, ни под којим условима, такво лице може набавити у свакој институцији система или партијској ћелији по приступачној цени. Навлачи се једноставно, бледуњаво је, безизражајно, неупадљиво.
С променом лица, забавно је пеглати сопствену свест. Уклањати постојање категорије ужаснога из сваке честице организма. Оно што се временом таложи у човеку налик је геометријским облицима. То су тврде, оштре фигуре заглављене међу унутрашњим органима. Сва мука и горчина света око нас, сав страх и зло које се одиграло на губилиштима, у мучионицама, лудницама, операционим салама, на бојним пољима, под луковима мостова у позну јесен, све то има жилаву непролазност и све то жели вековати у нама. Међутим, брижна рука омнипотентне власти турпија те наслаге прљавштине и мождане вијуге, стварајући тако блажено смирење и самозаборав.

„Ако не можеш да одлучиш ко си ти заправо”, вели Марцијал, „на крају од тебе неће бити ништа”. Такво размишљање правда и објашњава филозофску традицију која је у чину самоспознаје видела врхунац људског мисаоног прегнућа. На храму у Делфима јасно је био истакнут натпис „Спознај самог себе”.
Дакле, већ су древни Грци, у освит човечанства, схватили да је проблем идентитета кључ који разоткрива тајне универзума. Ако спознаш своју душу, спознао си читав свет. Међутим, савремена индустрија забаве или свет као Дизниленд велича масовне вредности и одбацује било какав облик духовног понирања, аскетског тиховања. Хипербрза размена информација, неквалитетно, вулгарно и сензационално новинарство, виртуелни кавези и социјалне мреже отупљују човеков порив ка самоспознаји. Божанском у нама рекли смо одавно лаку ноћ.

Шта је у првом плану данашњег човека – потреба да буде виђен, да га свеколика јавност запази и посматра. Постоји једна фина грчка реч која означава такво стање духа, а то је агон. Њено пуно значење лепо је протумачио историограф Буркхарт и оно гласи: све што се одиграва пред очима јавности. Ми смо овај модел живота наследили од старих Грка. Важно је оно што се одиграва јавно: вест, успех, име, слава, част, политика и спектакл. Све што се рефлектује ка споља има приоритет, дигнитет. Човек мора да преобликује своју снагу према јавности, да пажљиво игра своју улогу, јер је то једино битно: пред другима се појавити у што бољем издању.

Међутим, у природи, тишини, самоћи, ми имамо прилику да научимо да човек може посматрајући само један цвет доживети пресудне тренутке постојања. Већина људи није у стању да у најједноставнијим стварима пронађе сву драгоценост постојања и да живи за себе, а не за јавност.

Ово је време када уопште више није важно шта говоримо, јер суштински сви причамо само о једној ствари. Категорије су мртве, границе између различитих сфера људске мисли постају небитне. Све је повезано са свим другим, уплетено, умршено, закукуљено, збијено. Некада је било могуће правити разлику између „чисто естетичке”, „чисто филозофске”, „чисто религоизне” сфере и сфере политике и људског друштва.

Данас је закон тржишта поставио нове границе људској мисли. Све се посматра из угла добити и потражње. Уколико нисте тржишно оријентисани, лако губите на важности. Нико се више не потреса због великих мудрости; добре су просечне изјаве, само ако продиру до најширег аудиторијума и уколико стварају велику потражњу. Можете бити морон, а данас је у свету познатих таквих све више, па да, уколико сте срећни и придобијете путем медија своју публику, постанете величан, слављен, хваљен и куђен као некада велики песници или филозофи.

Самоспознаја је горак и туробан процес, испуњен великим одрицањима. Зато се само најхрабрији, а њих је у целокупној историји човечанства било тек неколико (Исус, Буда, Сократ, Лао Це, Конфучије…), одлучују на тај корак. Наравно, постоји још један битан разлог због кога се одвраћа поглед од понора сопствене душе, а износи га велики Гете: „Истина противречи нашој природи, а заблуда не, и то из врло једноставног разлога: истина захтева да увидимо како смо ограничени, а заблуда нам ласка да смо на овај или онај начин неограничени”.