Piše: Nemanja Rotar

Sećate li se mita o Narcisu? To je bio čuveni gizdavac beskrajno zaljubljen u sebe. Nikakav lahor nije remetio površinu potoka nad kojim je, miran i nadnesen, čitavog dana posmatrao svoj lik. Posvećen isključivo sopstvenoj lepoti, Narcis ni za šta drugo nije mario. Ni za antičke bogove, a kamoli za obične smrtnike. Jedina briga mu je bila da vekuje kao neprikosnoveno lep mladić.
Naše doba je doba narcisa. Posvuda buja egoizam usamljenih pojedinaca kojima je jedina opsesija ostati što duže mlad, biti lep i što bogatiji. To su vrhovne instance kojima se neprekidno prinose žrtve. Svaki drugi vid postojanja odbacuje se kao devalviran i opasan po društveni uspeh.
Savremeni čovek nije sposoban za napor metafizičke spekulacije. Ne muči ga pitanje o smislu postojanja, ne poznaje i ne priznaje nikakvu večnost. Mnogo je trezveniji i prizemniji od svojih predaka. Uronjen u banalno poimanje prirode, pritisnut kič sadržajima svakodnevnog života, on više nema snage i volje da veruje u Boga. On doživljava sebe kao centar univerzuma, smatrajući da ne postoji nikakva vrednost koja ga nadilazi. Svet ideja nalik je podrumu punom paučine. Zavladao je pragmatizam surovog opstanka u društvu koje je lišeno čina moralnog rasuđivanja. Brutalnost, osrednjost, anksioznost i zakon gomile neki su od glavnih atributa današnjice.
Moderni ljudi nisu bez vere. Njihovom svešću gospodare narcisoidni porivi, razni profani oblici nekadašnjih religijskih svetinja, neutaživa potrošačka želja i materijalističko ubeđenje. Stari dobri Bog, za koga je odavno rečeno da je mrtav, i dalje živi pod sasvim neobičnim okolnostima. Proviruje sa svih strana, šunja se unaokolo, traži i najmanji otvor na duši uglađenog narcisa kako bi se uvukao i povratio veru u davno iščezli svet. Međutim, nije jednostavno provaliti u taj zabran. Čovečanstvo s uživanjem opstaje u senci mrtvog Boga. I nema nameru da menja svoj položaj. Čak ga ni stalni strahovi ne mogu nagnati da promeni svoju ćud.
Narcis ne ume da voli nikoga osim sebe. Nedostatak empatije i ljubavi za bližnjeg raspiruje bojazan. Učestala pojava strepnje izaziva mnoštvo raznih inhibicija. One su tu da bi sprečile pojavu anksioznosti tako nepodnošljive za osobe za koje su snaga, uticaj i ideja da se bude gospodar u svakoj situaciji osnovni ideali.
Druga komponenta anksioznosti jeste iracionalnost. Narcis ili uspaljeni japi ne trpi ništa izvan razuma. On uvežbava snažnu intelektualnu kontrolu nad svojim umom. Nema uzleta mašte, već postoji samo upražnjavanje ogoljene borbe za prestiž i novac. Naša duboko samoljubiva kultura ustanovila je primat racionalnog mišljenja, a svako pravo uskratila iracionalnom, kao nečem infantilnom i suštinski bezvrednom.
Kako se naša kultura brani od sveprisutnog straha? Koje trikove koriste pojedinci da bi se što bolje prilagodili duboko bolesnom društvu? Kako pojedini mladi ljudi postaju uvežbane hulje i emocionalni surogati?
Jednostavno. Priroda nagoni čoveka da se adaptira novonastalim okolnostima. Ako su te okolnosti neljudske, novi izdanci rase teže ka tom cilju.
Neurotičari našeg doba, usled velikog straha od propasti u društvu i gubljenja VIP statusa, ubijaju kritičke misli u svojoj glavi. Kada senzori duše prorade i upute impuls mozgu da nešto nije u redu i da svet treba menjati, narcisi inhibiraju takve sadržaje – ne dozvoljavaju da se jeretičke misli konsoliduju. U sledećoj fazi nastupa narkotiziranje i naposletku inhibiranost postaje toliko snažna da individua gubi određene sposobnosti, prevashodno trajno nestaje moć kritičkog mišljenja. Onda počinje doba samoobmane i totalnog psihičkog iskrivljenja. Bistri izvor i ogledanje u njemu prerasta u trajnu opsesiju. Odnos „ti i ja” biva bespovratno narušen. Narcis pronalazi voljenog sebe i ostvaruje romansu za čitav život.
Drugi način paralisanja sposobnosti za kritičko mišljenje jeste razaranje svake strukturalizovane predstave o svetu. Činjenice ili informacije koje kruže našim univerzumom jesu samo činjenice i ništa više od toga. Izostaje bilo kakav vid gradacije i stepenovanja medijskih sadržaja. Emisiju posvećenu ratnim zločinima presecaju nedotupavne reklame za deterdžent, koje poništavaju, relativizuju glavnu temu. Usled toga prekida se istinska veza između nas i onoga što slušamo i gledamo. Ravnodušnost, praznina i dosada potiskuju naš kritički sud, izvitoperuju našu prirodnu emotivnu reakciju, otupljuju sve naše senzore i čine da naš celokupan život gubi strukturu.
Svakome od nas preostaju parčići velike slagalice s kojima ne znamo šta bismo. Stoga, pometeni i uplašeni, zurimo u te beznačajne komadiće. Sve se, dakle, pretvara u simulaciju, imitaciju života.
Strah je bio jedna od najvažnijih komponenti totalitarnih uređenja. Čak i najviši funkcioneri partija koje su bile na vlasti imali su strah od vođe koji je u svemu bio neprikosnoven. Vjačeslav Mihajlovič Molotov bio je drugi čovek u Sovjetskom Savezu u doba Staljinove strahovlade kada su uhapsili njegovu ženu. Ovaj verni diktatorov sledbenik došao je do tog saznanja kada se jednog jutra obreo u apartmanu svoje supruge koji je bio ispreturan i prazan.
Tek nakon više godina Molotov je priznao da na dan hapšenja nije ništa poduzeo kako bi saznao sudbinu svoje žene. Strah ga je paralisao do smrti. U devedesetoj godini je izjavljivao, iako je Staljin već bio mrtav, da je bilo suvišno i nepristojno zadirati u rasuđivanje velikog vođe i protiviti se njegovom osećaju pravde.
Nakon pada tvrdih ideologija i nestanka ogoljene represije, danas se ljudima imputiraju veštački strahovi kako bi se lakše upravljalo. Tu je bojazan od terorističkih napada, koji ublažava jednostavno praktikovanje građanske poslušnosti, odnosno blagovremena dojava policiji svega sumnjivog što se odvija u komšiluku. Zakon o pušenju vratio je u preduzeća instituciju cinkaroša, a same pušače inkriminisao kao sumnjive osobe na koje treba vazda motriti. Tu su i: zastrašenost od virusa koji nalaže skupu vakcinaciju i neprekidno korišćenje vitaminskih proizvoda; zaplašenost od loše ishrane koju otklanja industrija zdrave hrane; fobija od ocmoljene i naborane kože koju leče skupoceni kozmetički preparati.
I, na kraju, strah od smrti, koja je nešto najstrašnije što može zadesiti Narcisa. Ona se uništava brzinom i snažnom voljom da se u mladosti prožive sve moguće vratolomije. Živeti munjevito, oktanski, umreti mlad i biti lep leš. Ima li ičeg romantičnijeg?
Danas je svet ne samo u strašnoj i neizdrživoj ekonomskoj i političkoj situaciji, on je pre svega u teškom duhovnom položaju. Društvom je ponovo ovladao polidemonizam, koji je hrišćanstvo nekada uništilo. Čovek je odbacio svoju slobodu zarad narcisoidne histerije. Ugušio je strahove koji gone dušu da se menja i uživeo se u veštačku anksioznost koja ga unižava i pretvara u roba.
Lupeži su postavili pravila igre i blokirali misleće ljude. Na sve strane iskrsavaju nove neurotične patnje pojedinaca koji svom silom pokušavaju da se adaptiraju i utope u psihopatologiju svakodnevnog života. Naše „carstvo ćesara” je gvozdeno i brutalno. Oslobođena je agresivnost koja ruši sve pred sobom. Čovek je izgubio božji lik i postao neosetljiva zver, vazda spremna na poslušnost gospodaru i stalnu borbu u areni.
A Narcis je mirno češljao kosu nagnut nad bistrim potokom. Ozbiljan, smeran i potpuno nezainteresovan za nove generacije koje promiču i gube se u nedogled.