PIše: Vladimir Tabašević

Perverzno koketiranje “mladih intelektualaca” sa narodnjačkim životnim praksama i sentimentima, kojim (koketiranjem) računaju da su svoj klasni dug otpisali u celosti i da su, u stvari, za sebe obezbedili najbezbednije pozicije – između vulgarno-elitizovanih formi intelektualnosti, s jedne strane, i narodnih (spontanih), od intelektualističkih pretenzija očišćenih egzistencija s druge, – jeste samo unapređena verzija klasne dominacije. Ona u stvari samo dodatno zamagljuje granice između obespravljenih i privilegovanih. Takvim gestom “solidarnosti” se u pokušaju da se smanji rastojanje između jednih i drugih na inicijativu privilegovanih, razume se, reprodukuje čitava logika društvenog raslojavanja. 

Nije reč o tome da se “intelektualci” senzibilišu na sporedna svojstva obespravljenih u datom trenutku – kao što je primerice muzika koju slušaju, budući da pretenduju da budu “kolektivni intelektualac”, dakle kao oni koji će uvek biti na strani naroda, jer im taj narod uvek sam po sebi predstavlja mistična drugost i neko egzotično mesto. ”Učešće” u borbi “na strani naroda” tu pre svega služi identifikaciji subkulture kojoj pripadaju, zato i ta imitacijska “solidarnost” samo potvrđuje kako “ideje proizilaze iz prakse koja se obavlja.”

Ovde jednostavno, treba povući jasnu demarkaciju između prakse rada i historije naroda i biti pošten pa reći koji od ta dva materijala – gvožđe ili jezik – čoveku pruža veću otpornost prilikom obrade.

Neizvjesno je, dakle, kada će naš  “kolektivni intelektualac” zaista moći da se reformiše i emancipira od spekulativnog intelektualističkog “taktiziranja” i “prognoziranja”. (Napomena za kraj: ovo određenje, uzgred rečeno, ima i filozofsku potporu osvedočene intelektualne garancije oličenu u tezi Žaka Lakana koja glasi: “Jezik je govno”).