Piše: Nemanja Rotar

„Svet se promenio. Primećujem to po vodi i zemlji, mirišem u vazduhu. Sve ono što je nekada bilo, nestalo je bez traga. Za one koji su preživeli, preostalo je samo sećanje“, kaže vila na početku filma „Gospodar prstenova“. Za moju generaciju, rođenu i vaspitanu u jednoj zemlji koje više nema, takođe su preostale uspomene. Privikavali smo se i donekle adaptirali na sve promene koje su usledile u proteklih dve decenije, ali nikada više nismo osetili ukus čednosti detinjstva koji je netragom nestao. Odrastali smo u jednom, sada to mogu sa sigurnošću da tvrdim, uređenju koje je posedovalo znatno veći stepen humanosti u odnosu na današnje doba. Socijalistički svet, sa svim svojim zabludama, delovao je prihvatljivije i bio je više blizak običnim ljudima. Makar je nudio mogućnost da svi krenu u životnu trku sa ravnopravnih pozicija. Postojao je srednji sloj građanstva koji je nosio kompletan napredak zemlje. Radio je i zarađivao, putovao i uživao u trenucima dokolice. Sada to deluje kao isprazna fraza, ljuštura, ali onda je bila istina. Mogao je svako sebi da obezbedi dovoljno novca za život dostojan čoveka. Danas, planetarni gigant ili superkapital podnosi i toleriše domokratiju samo ukoliko mu se ona ne odupire. Superkapital, zapravo, limitira demokratiju. O takvom uređenju Poper s pravom kaže: „narod, a ni građanj ne vladaju“. Pitam se da li vladaju vlade? Ili su one unosna postrojenja sačinjena od mnoštva menadžera, nadzornika, čuvara i poverenika, čija je jedina uloga da održavaju veleposed anonimnog vladara, koji iz dubokog mraka diktira čovečanstvu kako da živi u konfornom ništa. Stvari su toliko jasno zacrtane da je čista utopija čak i pomisliti da bi neko iz nižih društvenih slojeva mogao u budućnosti zavredeti lagodniji život. Za neke profesije, savremeni neofeudalizam postavio je jasne granice.

Svrha umetnosti više nije da poput sekire razbije smrznuto more u nama već da nam uveseli kraj radnog dana. Put od arbitra elegancije do dvorske lude za umetnike je bio strmoglavljujući. Obreli smo se u potpalublju. Kome se obratiti u sveopštem metežu? Dve najopsnije pretnje nadvile su se nad savremenim svetom: ispraznost i gubitak smisla za razlikovanje dobra i zla. Pojedinac više nije u mogućnosti da sam osmisli svoje slobodno vreme pa poseže za starateljem. Onda nastupaju institucije koje nude šoping noći, rijaliti šou emisije, lake žene i lake knjige. A zbog nemugoćnosti postavljanja distinkcije između dobra i zla, dodaje se najomiljenija proteza potrošačkog društva: unosno – gubitno. I tu se sve završava. Čovek postaje krpa kojom vitla svaki uspešan kradljivac.
Sa takvim mislima, sreo sam prijatelja koji je bio urednik u uspešnoj izdavačkoj kući.
„Slušaj“, rekao mi je, „bilo bi dobro da se povratiš u svet literature sa jednim zadivljujućim naslovom. Ti si oduvek imao u sebi tu žicu da zavodljivo pišeš. To treba iskoristiti.“
Pomislio sam kako je sve to izneveravanje suštine književnog stvaralaštva. Upravo ta potreba za dodvoravanjem publici. Jurnjava za popularnim naslovima, zabavljačkim poduhvatima, senzacionalističkim napisima, spektaklima, megalomanskim projektima i snobovskim okupljanjima. Ali ako čovek to odbaci, čitav dekor moderne metropole, može samo da se zavuče u manastirsku keliju i da tihuje. Eseje, putopise, poeziju, dnevniče zapise ili memoarsku prozu privatni izdavači su izbegavali kao kugu, čak i kada autor sam prionađe finansijere.
„Mogu da probam. Nisam već više godina napisao prozno delo,“ odgovorio sam nesigurno.
„Odlično“, rekao je i lupio me po ramenu u znak odobravanja. „Imam za tebe sjajan predlog. Tvoj ujak je zaslužio da mu se napiše zanimljiva biografija. Niko nema veće moralno pravo da to učini od tebe. Antić je pesnik mnogih generacija. Bila bi to tražena knjiga, ubeđen sam. Mi smo prošle godine objavili jednu njegovu knjigu izabrane poezije i namah osvojili tržište. Antić se, maltene, u trenutku uspentrao na vrh liste bestselera.“
Nakon ovog susreta i činjenice da nisam zdušno prihvatio ponuđen predlog, ipak sam nastavio da intenzivno razmišljam o jednoj takvoj knjizi. Ono što sam već napisao, nije se više moglo pronaći u knjižarama, s obzirom da je moj doskorašnji izdavač bankrotirao. Preko dve decenije u „Stubovima kulture“ okupljali su se najznačajniji domaći autori. Međutim, sa promenom društvene klime i sve snažnijim kretanjem ka neoliberalnom kapitalitmu, odnosno nevidljivom zakonu tržišta, upravo ta činjenica, da su književnici ozbiljni i umetnički orijentisani, postala je balast za samog izdavača. Odbijajući da štampa sve i svašta ne bi li zaradio, vlasnik je, zapravo, lagano ukidao sopstveni posao. Na prvi pogled, mislite kako to nema veze, kako nestankom izdavačke kuće ne nestajete i vi. Međutim, stvari nisu nimalo jednostavne. Nije nestao samo jedan od hiljade izdavača u Srbiji, već je potonuo čitav koncept sagledavanja i vrednovanja književnosti, pre svega domaće. Znao sam da sada moram da biram između komercijalnog stvaralaštva i mogućnosti komunikacije sa mnoštvom čitalaca ili povratak u anonimnost.
Zapitao sam da li postoji način da se, ipak, uputi smislena poruka kroz književno delo, a da čitava romaneskna konstrukcija ne postane nečitljiva ili, opet, zbog preterane simplifikacije ne potone u banalnost. Onda pomislim o Miki. Njegova fejzbuk stranica ima preko trista hiljada poklonika. Zvuči neverovatno u ovom vremenu kada se knjige poezije ne mogu više ni pronaći na knjižarskim policima. Ako ih i prodaju, obično su poslagane u nekom budžaku. Uvek se pomalo rastužim kada ih pronađem zapretene sa simboličnim cenama kao da ih prodavci ne žele ili se stide što ih uopšte poseduju u ponudi. Ali Mika ima preko tristotine hiljada fanova. U čemu je trik? Komercijalna poezija – zvuči glupo i neostvarljivo. Šta onda? Pesnik je mrtav već nešto manje od tri decenije. Odakle tolika čitalačka pomama za njegovim delom? Sećam se kada sam bio osnovac, Mika je gostovao na osmomartovskim koncertima Tome Zdravkovića u Domu sindikata. Spavao je u našem malom stanu u Pančevu. To „spavao“ treba zbilja uslovno shvatiti jer Antić je više dremao tokom života. Doslovno je đipao iz kreveta ako bi ga neka misao ili stih saleteli na međi jave i sna. Moj otaj je bolovao od upale pluća ali je redovno ustajao kada bi ga Mika prodrmusao tokom noći da mu pročita novoispisane stihove.
„Kneže, moraš da čuješ ovo“, zborio je moj ujak i ispijao po ko zna koju čašicu badelovog vinjaka.
Bio je to sam početak devedesetih. Još uvek smo stajali mirno na himnu „Hej Sloveni“. Tomu Zdravkovića su obožavali, kao i sve umetnike, pevače, sportiste i glumce tadašnje Jugoslavije, od Triglava do Đevđelije. Sala doma sindikata dupke puna. Izlazi Miroslav i recituje poeziju. Zvuči neverovatno da pesnik uspeva da komunicira sa mnoštvom posetilaca koncerta narodne muzike. Oni autori koji se raduju kada im desetak čitalaca bane na književno veče odmahuju rukom i negiraju vrednost Antićeve poezije. Sve im to opako zaudara na estradu. Siguran sam da i oni u potaji priželjkuju veću čitanost.
Mikina poetska misao je bila jasna. Imala je u sebi dozu prihvatljive patetike, one koja uspešno urasta u njegov stih i deluje sasvim dopadljivo. S druge strane, bili su pesnici koji su zgranuti poplavom jeftine umetnosti pribegli hermetizmu. I njihova publika je vremenom nestala.
Imao sam prilike da dve godine izdajem knjige u gradskoj biblioteci. Svega jedan čitalac je, za sve to vreme, tražio knjigu poezije, a to nije bila obavezna školska lektira.
„Ako postoji smisao, i određen si da ga saopštiš,
zašto ga samo prenosiš?
Zašto se toliko mučiš da smisliš šta ćeš
smisliti?
Zašto ne znaš da znaš?
Kakve bi čarolije stvorilo to tvoje čovečanstvo
da ima znanja o znanju, a ne tek tvrdoglavo
mišljenje,
kad je od silnih neznanja, od želja i nagađanja
već uspelo da načini i ovolika čudesa?
Ne izgovaraj reč, već izgovaraj njeno dejstvo.
Ne budi svestan svesti, neka svest bude svesna tebe.“
Pod težinom tih misli, otvorio sam limenku piva. Smestio sam se u udobnu fotelju i počeo da konstruišem početak knjige o Mikinom životu. Međutim, već na samom pragu stvaranja, pojavila se sumnja. Šta bi sam pesnik rekao na temu sopstvene biografije? Antić je imao odbojan stav pema klasičnim beleškama o autoru koje su umetane na kraju dela ili na klapnama knjiga. Večito je iznova izmišljao podatke o majci i ocu, detinjstvu i zahtevao od čitalaca da sami tvore njegovu biografiju ne bi li na taj način bio življi i stvarniji. Zapravo, voleo je da njegov životopis obavezno počne kao bajke u Zakavkazju: „Bio jednom jedan, a možda i nije bio…“ Pa ti sada veruj ako hoćeš, a i ne moraš. Ova, za Antića tako bitna komponenta zvana nestvarno, prožima njegovo celokupno pesničko. On je zaveden neizrecivim i nepojamnim, onostranim, metafizičkim problemima. Kod njega je sve fluidno, neuhvatljivo, bez težišta i konačišta. Mika je vazda bežao od usidrenosti, od situacija u kojima se kraj već zna unapred. Stoga, čemu još jedna biografija? Imam li onda to moralno pravo, kako to reče moj prijatelj? Možda samo u slučaju da to čitanje pesnikovog života bude i spoznavanje sopstvenog, jer preturajući po dokumentima iz prošlosti, ja, zapravo, otkrivam porodične tajne. Neka mi stoga oprosti ovu biografiju ako se ona ne bude usaglasila sa njegovim pogledima na pisce i književnost. Na kraju, zato postoji prestup, barem je to Antiću bilo blisko, to svakodnevno napuštanje rutine života. Učiniti nešto nasuprot stuji – to je bila i odlika njegovog stila ponašanja. Polazna tačka je pronađena. Sada treba rasplesti niti priče.
Iskapio sam pivo. Ustao i telefonirao prijatelju. Pozvao sam ga na jedno putovanje u Mokrin. Tamo je sve počelo, tamo negde na severu Banata.