Piše: Nemanja Rotar

„Sve velike stvari dolaze iz provincije, baš kao i Sena“ rekao je jedanputa Prever. I nije pogrešio. Na domak Kikinde, a svega dvadesetak kilometara od granice s Rumunijom nalazi se Mokrin. Svakih stotinak godina u ovom mestu rodi se neko ko će postati značajna ličnost, jedan čovek svetskog imena kao recimo Vasa Stajić ili Mika Antić. I ne samo ovo banatsko selo, već i mnoga druga, kao recimo Mošorin u kome se rodila Isidora Sekulić, Idvor u kome je Mihailo Pupin usnio svoj prvi san o telegrafu ili Ilandža u kojoj je Miloš Crnjanski završio osnovnu školu, potvrđuju činjenicu da genijalnost i lucidnost ne biraju svoje izvore.

I sam Mokrin je postao svetski čuven po borbi gusaka i tucanju uskršnjim jajima. Kažu da je prva Gusanijada održana još 1986. godine, poslednje nedelje februara i da od tada vrlo ratoborne guske šetaju selom. Posle toga, osnovano je i udruženje „Belo pero“ koje ima više od dvestotine članova, ljubitelja guščijih dvoboja. Još neverovatnije deluje svetsko prvenstvo u tucanju uskršnjim jajima, gde ne pobeđuje talenat niti srčanost takmičara, već umešnost pravljenja „zalivenih jaja“. Čitav proces počinje nešto pre Vaskrsa i nije ni malo jednostavan. Rezultat je da ni jedno jaje ne može odoleti snazi ljuske koja je ispunjena pečatnim voskom. Međutim, problem nastaje kada pobedite sa ovakvim oklopljenim surogatom jer je pravilima predviđeno da se na kraju pobedničko jaje i proguta.
Kažu da se ovde hleb i u supu drobi, da se sir kačkavalj uvija u rolne a da se vino ispija i toči „na sat“. Neki malo zluradiji komentatori kažu da su Mokrinčani skloni raznim izmišljotinama i preteranom samohvalisanju. Majka mi je pričala da su moga dedu Nenka stavili na test čim je pristigao u selo kao novi učitelj. Najsnažniji seoski momci, koji su mogli da potegnu flašu rakije sve do zore, uhvatili su se u koštac sa južnjakom iz Bosilegrada. Premda nikada sklon piću, Nenko se nije dao napiti i obrukati. Inače, cilj seoskih spadala bio je da protivnika napiju do besvesti ne bi li ga potom javno ismejali, a sve iz ubeđenja da niko Mokrinčanima nije ravan. Moj otac često kaže da u Mokrinu i Dolovu živi neki zdravo uljav svet.

„Mokrin je poseban slučaj među banatskim selima. On živi sa nogama u Panonskom blatu, a čelo mu među zvezdama. Ja odem u Mokrin ponekad da se isplačem na groblju i da se napevam lepih serenada u ove jesenje večeri sa momcima moje i još jedne, mlađe generacije. Odem da vidim zvezde. Bio sam širom sveta, video mnoga neba, ali tvrdim, smem da se zakunem: nigde zvezde nisu tako velike i niske kao u Mokrinu. Kao zlatne jabuke. Imam utisak da možeš da ih uzbereš. Saginješ se kada prolaziš ipod tih zvezda…“ Ovo je napisao Mika Antić čija bista stoji na seoskom trgu, u blizini mokrinske crkve. A malo podalje od toga, nalazi se jedna sasvim obična uličica u kojoj je rodna kuća porodice Jovanović. U njoj su živeli moji pradeda i prababa Staevan zvani Štuka, trgovac ondašnji, i Rahila, učiteljica. Ona je i napisala u svom čuvenom Roždaniku, koji se čuva kao porodična relikvija, kada se pesnik rodio sledeće: „1932. godine, 14. marta, rodio se srce naše Miroslav u Mokrinu, Banat. Ponedeljak uveče u pola deset. Na znamenju dobio ime Stevan. Krstio se 17. aprila, iste godine. Kum je bio Đura Krivokapić, učitelj u Ninčićevu, Banat.“
Stigao sam prvi put u Mokrin 2005. godine. Pozvao me je Mića Vujičić, književnik i novinar da uzmem učešća u programu povodom smrti pesnika koji se svake godine održava na seoskom trgu u junu mesecu. Sećam se da me je tokom puta obuzeo neki čudan osećaj da se lagano krećem ka samom kraju sveta. Da li zbog ravnice, da li zbog vrućine, ali taj osećaj pada u bezdan me nije napuštao.

Veče. Nebo je bilo prekriveno zlatasto-mlečnom tkaninom. Drevni ljudi su verovali da je tamo negde iza oblaka najveći skeptik koji se dosađuje, tvorac ovoga sveta. Ljudi današnjice mahom veruju da je tamo samo kristalno modro ništa i da nema odgovornosti pred nečim što nas nadilazi. Kada pristižeš u neko banatsko selo, prvo što uočavaš u daljini jeste crkveni toranj. Potom, asfaltni put koji preseca svako selo na pola kao nož. Upravo tim putem dolaziš do centra, glavnog trga Mokrina. S jedne strane škola, s druge porta. Tu je i Mikina bista.

Pripreme za večernji program su uveliko u toku. Dolaze poznati umetnici iz Beograda koji će uveseliti Mokrinčane. Jednom godišnje selo postaje važno i zbog pesnika. Sve je u pokretu, završavaju se i poslednje pripreme za večernji program. Odjedared počinju da pristižu uparađeni žitelji i popunjavaju anfiteatar ispred školske zgrade. Razmišljam kako bi Mika reagovao na ovaj skup. U ruci držim njegovo pismo iz jula 1946. godine u kome se obraća majci i ocu i pominje seosku čamotinju: „Ovde mi je mnogo dosadno. Boga mi, baš ništa ne valja bez škole. Jedva čekam septembar. Pre sam jedva čekao leto i raspust, a sad, dosadno mi bez škole i starih drugova.“ Dakle, već se u ovom periodu nazire klica nezadovoljstva provincijom. Antić je već spreman za nešto više, moćnije, nešto što se neprekidno preobražava i nema jasne obrise i konture. On neprekidno teži da odgonetne upravo ono što ne nevidiljivo i nemerljivo.

„Zavičaj je ono u šta se upregnem. To je i Mokrin. A ja sam bio nasamaren, osamaren imam am i dizgine. Čovek, u stvari, vuče svoj svet. Biti konj, i biti vuk, to nije isto. A ja sam izvan čopora. Nisam nikome pripadao. A čini mi se da i sada nikome ne pripadam. Ljudi će pomisliti da sam bio njihov. Ja sam, međutim, bio među zvezdama. Nedodirljiv sam. Izuzetna, ali opaka sloboda. Hvatanje ni za šta. Da bi se lebdelo. Ili letelo. Možda je u tome izvesna draž? Leteti, ali ne u pravcu tuđeg vetra, nego svog sopstvenog talasa.“

Uključuju se reflektori, snažna svetlost zaslepljuje izvođače. Tamburaški orkestar počinje da izvodi omiljenu Mikinu pesmu „Pira mange korkoro“.

Razmišljam koliko je provincija teret za stvaralački duh. Ona je oprezna prema nepoznatom, po inerciji je spremna da sve svede na sopstvenu ravan, da ovlada i, ovladavši, da umrtvi poput ubistvenog tropskog bilja na čijim masnim, ljepljivim scetovima skončava znatiželjni insekt. Učiniti nešto u njenom okrilju, a da to ona ne dokuči niti prepozna, nemoguće je. Ona je nalik nepoverljivoj usedelici koja podmuklo vreba iz prikrajka i tupim nožem saseca svaki izdanak slobodnog, neprepoznatljivog i spontanog čina. Provincija koristi svaku priliku da se podsmehne individuumu koji pokušava da žonglira po njenim nervima i tetivama, suprotsavljajući se slepilom neznanja onome što joj liči na grešku. A kada nekome od svojih velikana želi da oda počast, često to čini na vulgaran način, baš na onaj koji se slavnom pokojniku ni malo ne bi dopao. Sećam se odličnog teksta Miloša Nikolića „Beskrajni plavi krug, a u njemu upaljač“ i opisa Ilandže koja odaje počast Milošu Crnjanskom tako što pre školske priredbe deli poklone u najlon-kesama vidu privezaka, upaljača i olovki sa likom slavnog romanopisaca. Na jednoj od ovih priredbi u Mokrinu, komičar Jova Radovanović pričao je viceve kao da je na vašaru. Sve to obilje banalnosti nije imalo nikakve veze sa književnicima. Ali okupljenom narodu, takođe, nije smetalo da se razgali.

Za moju majku Mokrin je utočište iz detinjstva. Ide od jedne do druge ulice, priseća se uspomena kada je bila devojčica i plače. Pokazu je mi Baka Rahilinu i Deda Stevinu kuću. Tu je provela mnoge školske raspuste. Tu su i komšije Ariši koji prave izvanredan urolani sir. Vrtimo se po drvorištu i kao da čekamo da se Mika odnekud pojavi. Vadim iz torbe požutelo i iskrzano Baka Rahilino pismo iz 1947. godine, upućeno kćeri Melaniji i zetu Nenku koji tada žive u Pančevu.

„Mila deco, ovoga časa smo ispratili Miku. Otišao je rano i kako vidimo dugo je čekao na voz. Sinoć (petak) u devet baš htedoh leći, tata je već bio legao, a ja i lela baš se svlačimo, kad neko kuca u prozor. Pogledam na sat, petnaest do deset. Kažem to je naš Mika. I, zbilja, on. Odmah deda skoči i iziđe napolje i otvori kapiju. Došao je ovoga puta sam bez Dragana. Veli, nisam ga pozvao. No, i bolje. Presvukao veš, lepo se najeo i hajd na put. Sinoć je večerao mleka i kobasice. Imala sam brige, u prošlu nedelju boksovao se pa ga je taj bokser, neki mađaron, dobro izbubecao i razbio mu nos. Došao je sav ljut, a mi ga svi napadnemo i on reče to mu je opet dobra škola, pa sad kaže ne boksuje više. Fala Bogu, kada ga je prošla volja za taj nesretni boks“.

Pesma tamburaša razleže se šorom. Noć je progutala glavni trg, bistu, okupljeni svet i dovršila još jedno prigodno veče posvećeno pesniku. Nakon bogate zakuske, izvođači su se zaputili u Beograd. Krenuo sam i ja nazad u Pančevo. Dok smo pratili belu traku na drumu, probijajući se autom kroz banatsku pomrčinu, prisetio sam se Mikine pesme:

„Od svih si devojaka bila tiša,
Zbunjena, sama, neprimetna, bleda.
Ej, zašto nisi porasla viša,
Bar viša za pola pedlja?
Jedne je noći udarala kiša
Tako krvnički kao čuvari reda…
Ej, zašto nisi bar porasla viša,
Bar viša za pola pedlja,
Jer kada si se o drvo kraj vrata
Obesila jednom u svitanja seda,
Između bosih nogu i blata
Bilo je razmaka samo – pola pedlja“.

A onda se setih i one poruke koju je uputio: „Ja i ne pišem pesme, nego ih budim u nekom drugom. To su molitve, psovke, himne i revolucije. Šta ja znam šta sam: razmažen ili plačljiv, bokser ili pustahija“.