POSRANE GAĆE U DINAMOVU SLAVU

Piše: Maja Milčec

Zvoni mi mobitel. Baš sad kad sam u tom jebenom Monzumu. Štef. Da kej sam kupila za jesti i daj baba kupi graševine, Marko i Slavko buju došli, pive nebu dost. Kvragu i oni i piva. Oni dva burazi iz stana ispod nas. Idem nabrzaka kupit usput još kerefeke za Miciku, ma sirota sterilizirana nema niš od života osim kolačića tu i tam. Štefu spava na glavi. Mačke. Odjednom pritisak i vrućina.

…vooooooolim Diiiinaaaamoooo…

– Majketibožje kolko ih ima, ti hahari Bed Blu Boysi. Ovi Zapruđanski su neš vatreni u zadnje vreme, celo stubište posprejali grafitima jer da se zna, ne, sutra je tekma, ne? Baš hoću iskobeljat se iz ove gungule u ionak preuskom samoposluživanju, kad mi jedan dobaci plavi šal s buldogom i piše na njemu Dinamo. Hehe, kaj ti to meni na poklon?

– Jok, stara. Sam’da znaš s k i m imaš posla. Ma mrcine jedne, maknite se da prođem!

Dođem do blagajne i sjetim se da doma nema mesa, a pivska gajba je prazna. Štef kaj delaš osim kaj piješ ko smuk. Ajd vrit. Ke da kupim? Graševinu i buncek. Nek se zadavi jarac jedan stari.

Platim i krenem van, prema našoj zgradi, koja me ovak sa osam katova i mladim majmunima, plavim barjacima i treštećom muzikom na balkonima podsjeća na jedan veliki šareni kazič-radio koji sam imala dok sam studirala.

– Opet banda. Kae dečki takva frka?! I ja volim Dinamo. Damir, drago mi je dušo, Sonja. Je, s petog kata, aha. Poklanja mi plavi šal. Kaj bum s njim? Niš oko vrata si ga zamotam i pitam a skim to igra Dinamo. S Dragonožcem, vele dečki. Joj kak Štef frku radi zbog žlj lige. Ajd da je Barcelona, il Real il kajjaznam u pitanju.

– Sveto ime. Da bu me zatukel. Pogodila sam.

– U kolko počinje tekma, pitam Štefa koji u potkošulji baulja po stanu i stišće šake ko ono nervozan sam, gladan, oče se neko tuč, a?! U sedam, beba. U sedam.

Kradomice stavljam buncek i frižider, otvorim si pivu i sjednem malo u primaču sobu.

– Štef prestani tak hodati ko budala gor-dol.

– Kae?!

– Di su ti burazi, Marko i Slavko, a stari?

– Muči!

– Budu došli?

– Ke ima za jesti?

– Uvijek isto. Na, zemi si ove mačje brikete, buncek je moj.

– Stara! Sim!

– Kojeg vra…

– Evo ih!

– Ma koga stari?

– Mojih navijača!

– Tvojih? Ke su ovi klinci tvoji navjači?

– Kuš. Tooooooo!!! Toooo dečki!!!!

Isuse i majkobožja kak ga nije sram ovak zmazanoga i raščupanoga i gologa na balkonu pokazivat posrane gače s petog kata… Uzmem si pivu i naslonim se i ja na ogradu s koje mi Štef upravo strmopizdio najdražu „čuvarkuču“. Aj galama nemrem ja to. Kak je negde u Maksimiru tek?!

I tak, dovršim svoje piFce, kad ovaj zaurla:

– I kolcem i lancem…!

– Bedak…

– Kae ono treće?! Brzo stara, zaboravil sam na vrhu jezika mi je..

– Ono š čim buš dobil u glavu.

– Kaj flašom?

– Ajd ne budali.

– Setil sam se!

– I?

– Bokserom u glavu! Daj mi gemišt napravi i speci mi jajca s puno špeka.

– Bravo stari za Dinamovu slavu. A ne brinu te masnoće i ono kaj je doktor rekao da …

– Ko je tebe kaj pital?

– A bogati kaj si ti umišljaš koji si ti faktor.

– Bum te šupil pa buš vidla.

– Posrane su ti gaće, tek tolko.

Da mu dam čiste. Zemi si ih sam. Nema cajta. Nije ni pol šest a on nema cajta. Do utakmice još sat i pol. Stižu i burazi. Fak. I njima treba dat pijaču i nekaj za jesti. Jebem ti nogomet i onog ko ga je ‘zmislil. .

Maa Sve je super i sve je za pet kad si muško i voliš nogomet!

A ja blesavo žensko. I kaj sad? Niš, kolcem i lancem i bokserom u glavu.

– Ae. Dinamo!