Piše: Davorka Semenić Premec

Na predstavljanju jedne knjige pred nekoliko mjeseci, u jednoj javnoj kulturnoj ustanovi, uz autora sudjelovale su još dvije osobe iz javnog života, kak se i šika. Na sreću sam knjigu pročitala prije, jer bih u protivnom, pala u nesvest ili besvest od monotonije koju su podržavala dva od tri predstavljača i knjigu pročitala ne bih. Dakle, iz poštovanja prema knjizi i njezinom autoru, trudila sam se ostati, ako ne budnom, a ono bar otvorenih očiju. I imala sam kaj videti. Naime, predstavljana knjiga ne spada doduše u ruske klasike, ali tri lika za stolom ispred publike, rekli bi, čisti su “klasici” po kronološkoj dobi. Je, al tu je i kvaka. Naime, dvojica su i mentalni starci, treći ni najmanje. Ulovila sam se kak čekam da taj treći progovori da me opet “nedajbože” ne vlovi na spavanju i da se opet splašena ne trznem.

Dakle, zakaj ovo govorim, starost je očito relativna kategorija. Pa čak i ona starost koja se spominje u Vip reklami za “zeminovac” tarifu. Pa zakaj se onda najviše ljudi u kritikama napiknulo baš na onu rečenicu “Vi ste stari, mi nismo!” Deca v toj reklami nemaju ni dvajst let, njima su stari i oni s tri banke. Starost nije upitna. Starimo, a stare i oni. Pa kaj onda?

Ljudi, zakaj se niste naljutili na početak te iste rečenice: “Vi nas ne volite…”? Prvo to nisu pisala ta deca sa slike, neg nekakav netko tko misli da zna kaj deca misle i kak zgleda odnos deca-starci. Drugo, rečenice u reklami vređaju jednako sve kojima su upućene. Moja kći (18) se više naljutila, neg ja. Jer kao “tko nije čital ruske klasike?”

Treće, reklama je odlična zapravo. Jer već danima lamentiramo bez zaključka o njoj i tomu kakav je tko, tko je za penziju, tko nije, tko bu dobil posla, tko ne bu (iskreno, ak bum ja delala do 67, klinci s reklame ne buju dobili posla prije četrdesete), tko čita i kaj čita i zakaj opće čita, jer autoru reklame je savršeno jasno da pismeni nikom ne trebaju, a još manje pismeni i misleći. Dakle, “klasici” i “muzejski primjerci” među nama su se naljutili na starosne konotacije, deca su se naljutila na podcjenjivanje njihovih sklonosti, interesa i u krajnju liniju, obrazovanja i pameti. A sve u prazno, jer dok se mi tako ljutimo oko nas se događaju kojekakve svinjarije koje po običaju prolaze nečujno.

Nekad davno su narodu, kako bi šutio, davali kruha i igara, sad su očito dovoljne samo igre. I gle čuda, vip vip odvipal, a stiže nam nova briga za veselje: nogometaši koji predstavljaju hrvatsku reprezentaciju kaj se prebrzo vratila iz Brazila, Thompson dobil Porina, Todorić kupuje Mercator ruskom ili tkozna čijom lovom, humanitarne organizacije zarađuju na tuđoj nesreći, svako jutro neopisiva gužva prometala na Bologni i još puno drugih uzbuđenja, tak da slučajno ne bi videli kaj nam se zapravo sprema. Dragi ljudi, kaj nam još fali do potpune sreće?