Trebalo bi možda napisati putopis po zabranjenim gradovima (niko to do sada nije); onih iz kojih smo izgnani zauvek.
Ponekad, u blagim sumracima, ili u bledoj izmaglici jutra posle duge nesanice, oni iskrsavaju u svojoj čudnoj lepoti iz koje smo izgnani. Hodam po njihovim ulicama vukući se uz zidove, sklanjajući se od tudjih pogleda, pun straha da me ne prepoznaju. Pijem vodu sa velike Onofrijeve fontane u Dubrovniku, pljuskam lice mlazem iz šedrvana u sarajevskoj Begovoj džamiji, ispijam reski gemišt pre zagrebačkom Gradskom kavanom i budim se oznojen od straha što sam se usudio da zakoračim u jedan od, za mene, zabranjenih gradova.
Uvlačim se poput uhode u tamne godnike nekada poznatih kuća, vidim svoje ugrebano ime u oljuštenom malteru pokraj zjapeće rupe iščupanog prekidača za svetlo; čujem odjeke dalekih koraka po spratovima, osećam u nozdrvama davno iščezle mirise ohladjenog pepela iz kanti za djubre i vlažnog zimskog kaputa devojke sa kojom sam se tu ljubio…
(PUTOPIS KROZ BIOGRAFIJU, Momo Kapor)
radio gornji grad 
