Kao i svakog 11. u mesecu „Žene Srebrenice su“ 11. juna po 171 put u Tuzli javno tražile da se nađu njihovi ubijeni. Bio je to prvi protest nakon hapšenja Ratka Mladića, paradigme zla u istočnoj Bosni. Na trgu „Žrtava genocida Srebrenice“  bilo je pedesetak žena – manje nego ikada. Nasiha je iz Janje, seoceta između Bijeljine i Ugljevika. Pobegla je u Federaciju BiH. „Hvala ti dijete što si došla izdaleka da podijeliš sa nama našu muku“, kaže i odlazi u džamiju. Sina je lečila na beogradskom Institutu za majku i dete od upale limfnih žlezda 1991.

U Tuzli se korača između dva zločina – ubistva 71 civila prosečne starosti od 18 do 25 godina na Dan mladosti 1995. i zgusnute nesreće preživelih Srebreničana za koje je beg u Tuzlu, 115 kilometara daleko, značio da će preživeti. Kapo oba zločina je Mladić.

U Memorijalnom centru Potočari sahranjeno je 4.524 ljudi, a 11. jula biće ukopano još 592. Ni dve trećine nisu sahranjene 16 godina nakon ubistva.

Haški tužilac Serž Bramerc je 6. juna pred Savetom bezbednosti UN predočio Srbiji “da je trenutak da pomogne javnosti da razume zašto je Mladić uhapšen i zašto mu se sudi ”.

U Tuzli se 11. juna saznalo da je od gladi umro Ramiz, koji posle očeve smrti nije imao od čega da živi. Ramiz je brinuo o udovicama i majkama Srebrenice. Prijatelji su platili dženazu.

U vojvođanskom selu Feketiću se 11. juna do jutra slavio „Dan višnje“.

„Žene Srebrenice“  imaju plakat sa fotografijama 400 ubijenih sugrađana. Fotografisali su se u trenerci, sa kravatom, košuljom izvučenom iz pulovera, u uniformi vojnika na odsluženju vojnog roka u JNA, u špilhoznama, sa titovkom, sa „francuskom kapom“, u dresu, u džinsu, rukom štrikanom džemperu, sa naočarama, deca su uglavnom obučena u belo, osim dečarca sa majicom na crvene pruge, Teufika majka drži za rame, Vesid je u osnovnoj školi, Fikret je sa starijim bratom, Nezira se preziva Nuhanović, Ismet je sa cigaretom, neki se smeše, ali svi gledaju pravo u objektiv fotoaparata. Neće se nikada znati kako su gledali u puščanu cev, ili su za kamu odabrani…

Čulo se tog dana i da su u srebreničkoj ulici Maršala Tita, pored autobuske stanice pronađene ljudske kosti koje su tamo dospele u tovaru sa peskom iz Bratunca. U timu za traženje nestalih kažu da se radi o „ljudima koji su 1992. zarobljeni u okolini Bratunca i ubijeni u štalama“.

Opština Bratunac je pre rata brojala 33.619 stanovnika, od kojih su 21.535 bili Muslimani. U avgustu 1992. holandski novinari otišli su u Bratunac. U školi „Vuk Karadžić“ je ubijeno 300-400 ljudi, a kontejner pored škole bio je pun ličnih karti Bošnjaka. Tek je maja 2007. u Bratuncu ukopano 93 bratunačkih Bošnjaka.

U bratunačkom naselju Suha ostalo je 38 Bošnjaka –  žene, starci i osmoro dece,  od toga jedan dvogodišnjak. Streljani su 3. juna1992. a ekshumirani maja 2005. I ovaj masakr bio je stavka SDS plana da ‘Bratunac oboji u plavo’.

Bratunac se graniči sa opštinama Zvornik, Srebrenica i Vlasenica.

Opština Vlasenica je pedesetak kilometara od granice sa Srbijom. Prema „Bosnischer Bote“ (Bosanski glasnik”) godine 1912. u Vlasenici je bilo 1.480 Muslimana, 398 Srba i 72 Hrvata, a 1991. u Vlasenici je živelo 55,3 odsto Bošnjaka i 42,2 odsto Srba. Do septembra 1992. godine u Vlasenici su preživeli samo Srbi. U Vlasenici nema nikog od njenih predratnih 8.000 Bošnjaka. Kao što je pravilo u RS, na mestu džamije je ledina.

Vlaseničani su Derviš Sušić, partizan, upravnik Narodne biblioteke u Tuzli, Flory Jagoda, ladino pevačica, Isnam Taljić, pisac, mnogi slavni sportisti, a među njima Edin Salaharević, omladinski reprezentativac bivše Jugoslavije u košarci. Uoči odlaska u Beograd na pripreme reprezentacije odveden je sa ocem u logor Sušica, a 2009. nađen je u nekoliko grobnica.

Masakr u Zaklopači, selu u opštini Vlasenica desio se tri godine pre srebreničkog genocida. Za masakr civila u Zaklopači niko nije odgovarao.

U Zaklopači je živelo 437 Bošnjaka i 146 Srba. Tog 16. maja 1992. za manje od sat vremena ubijeno je 60 ljudi. Prema Helsinki Watch-u 16. maja je ubijeno najmanje 83 Bošnjaka, od toga 11 dece i 16 staraca.

Ostali stanovnici Zaklopače su odvedeni u logor Sušica. „Konačno rešenje“ za logoraše nađeno je 30. septembra 1992. kada je preostalih 150 logoraša iz Zaklopače noću odvedeno autobusima i pobijeno.

Ubijeno je i 1.080 vlaseničkih Bošnjaka koji su pobegli u Srebrenicu, „zaštićenu zonu UN“ . Sveštenici se pitaju koliki se postotak skeleta ubijenih iz gradića sa ženskim imenima mora naći da bi se pokojnik mogao konačno sahraniti.

Srebrenica je dobila ime po rudniku srebra koje se eksploatisalo od 1387. a Vlasenica po travi – vlasulji koja samo tu raste.

Srebrenica je u bivšoj Jugoslaviji bila treći grad po broju zaposlenih. Danas je u njoj više od polovine nezaposlenih, u Vlasenici polovina.

U logoru Sušica je do oktobra 1992. zatočeno 8.000 civila iz Vlasenice. Većina zatočenih žena je silovana. Aida Hodžić je izgubila muža i oca u Vlasenici. U logor Sušica odvedena je sa kćerkom. „Otac je nađen 2007. u sekundarnoj masovnoj grobnici. Nisam nikada našla ostatke muža Senadina“, rekla je Hodžić.

Šumadijsko selo Zaklopača je udaljeno od Beograda koliko Vlasenica od Srebrenice.

Godine 1991. godine opština Zvornik imala je 59,4 odsto Bošnjaka  i 38 odsto Srba. Sarajevski Istraživačko-dokumentacioni centar objavio je spisak 4.127 ubijenih ili nestalih Bošnjaka u Zvorniku. Posle Sarajeva, Srebrenice, Bihaća i Prijedora, Zvornik je peti po broju ubijenih u bosanskom ratu.

U Prijedoru je lokalni mesar ujutru sa ženom pio kafu, sedao u „fiću“, vozio se do gradske klaonice, presvlačio u belo i kecelju i klao Bošnjake od početka do kraja radnog vremena.

U opštini Višegrad 1991. Bošnjaci su bili 63 odsto stanovništva, dok je 33 odsto  stanovništva bilo srpske nacionalnosti. Mlada Bošnjakinja koja je preživela u zapaljenoj kući na Bikavcu, sa teškim opekotinama i velikim bolovima ušla je u policijsku stanicu u Višegradu i molila da je ubiju. I dok je stariji policajac digao pištolj, mlađi je otišao u Dom zdravlja. Doveo je dr Radomira Vasiljevića. Lekar ju je poslao da na „drugoj strani“ potraži pomoć. Doktor je bio svedok odbrane prezimenjaku Mitru, osuđenom na 20 godina.

Bakira Hasečić silovana je 1992. u Višegradu. „Dok su me silovali, urlali su: ‘Nećeš više rađati male Turke, nego male četnike’“, kaže Bakira.

„Ova zima za Turke je zadnja/ Srpska puška ubojita svaka/ Prepune su grobnice Turaka/ Turci bježe, fesovi padaju/Bule nemaju kada da klanjaju“, guslalo se 1992. po stratištima današnje Republike Srpske.

Razulareni mitingaši su 31. maja u Banjaluci Mladića slavili kao stvaraoca RS.

U Drugom svetskom ratu bespovratan i prinudan put do koncentracionih logora SS je naplaćivao za odrasle četiri pfeniga po kilometru, za decu mlađu od deset godina dva, a deca mlađa od četiri godine vozila su se besplatno. Stanovnici istočne Bosne koji nisu Srbi su u opštinskim kriznim štabovima pre  proterivanja morali potpisati da se odriču imovine.

Optužnica Mladića u 11 tačaka tereti za  genocid, zločine protiv čovečnosti nad „nesrbima“, kršenje zakona i običaja rata u BiH. Optužen je za genocid u Srebrenici, Bratuncu, Foči, Ključu, Kotor Varoši, Prijedoru, Sanskom Mostu, Vlasenici i Zvorniku. U ostalih devet opština na teret mu se stavljaju progon, istrebljenje, ubistva, deportacije, prisilno premeštanje, terorisanje, napadi na civile i uzimanje talaca. Optužnica od 65 strana se odnosi na period od 12. maja 1992. do kraja novembra 1995.

Prema optužnici, najviše zločina desilo se od proleća do rane jeseni 1992. Ljudi su ubijani u Domu zdravlja (Kotor Varoš), u džamiji (Hanifići), u školama (Grabovica, Bosanska Krupa), u rudniku željezne rude (Ljubija), na stadionu (Ljubija), u Gerinoj klaonici (Zvornik), u kamionima (Sanski Most), u KP domovima (Foča, Butmir), u štali (Foča), u domovima kulture (Pale, Čelopek), kod Partizanskog groblja (Sanski Most)… Do masakra u Srebrenici, haško tužilaštvo nabraja žrtve od „nekoliko“ do „više od 200“.

Optužnica nabraja žrtve snajpera u Sarajevu: „Anisa Pita, trogodišnja djevojčica, ranjena na trijemu svoje kuće; devetogodišnja djevojčica je ranjena dok se igrala u vrtu ispred kuće; Munira Zametica, stara 48 godina, ubijena je dok je uzimala vodu iz Dobrinje; Nafa Tarić, stara 35 godina i njena osmogodišnja kćerka Elma ranjene su istim metkom; Jasmina Kučinar  i njen četvorogodišnji sin Damir ustrijeljeni su u tramvaju punom putnika; Seid Solak, star 13 godina, ranjen je dok je hodao s majkom i sestrom; Dženana Sokolović je jednim metkom ranjena u stomak. Metak je prošao kroz njeno tijelo i pogodio njenog sina u glavu, usmrtivši ga. Oni su se vraćali kući sa drvima za ogrjev; Tarik Žunić, star 14 godina, ranjen je dok je iz škole išao kući; šestoro djece je poginulo, a pet odraslih je ranjeno kada je vatra otvorena s teritorije pod kontrolomVRS-a/SRK-a; minobacačka granata je ispred stambenog bloka pogodila ljude koji su dijelili i primali humanitarnu pomoć i djecu koja su prisustvovala vjerskoj nastavi; modifikovana avio-bomba je pala na zgradu Univerzitetskog medicinskog centra i onkološkog odjeljenja u ulici Dositejeva 4-a…

U Srbiji su 11. juna bile Duhovske zadušnice. Nekada su bile samo za vojnike, a sada su pomen za sve.

 (1. srpanj 2011.)