Piše: Nemanja Rotar

Grad je tvrđava mojih misli. Zatočen sam na periferiji davno nestalog carstva. Tu se prošlost, u vidu oronulih secesionističkih zgrada, austrougarskih građanskih manira starih gospođa, spomenika i crkava, manastira i zarđalih raspeća na početku širokih, blatnjavih šorova, žipona i čipki, suncobrana i pleh muzike, nedeljnih šetnji po Narodnoj bašti, stidljivog osmeha gospođice i tihog, nežnog pozdrava zaljubljenog oberlajtnanta, u susretu sa budućnošću, pretvara usitnjeno vreme, u mali svemir prašine i sivkaste paučine, u gorku zelenu rđu pod trepavicama jutra, u stara, pocrnela ogledala što vise nad nakrivljenim dudovima. Duša posmatrača može samo da zatreperi od straha pred tim surovim sudarom vremena, nakon koga ostaje samo ogromna praznina i tupi, sumorni eho praotaca.
A bila je ova varoš bogata događajima, izuzetnim i sasvim nesvakidašnjim. Onda kada su se zvonici punili vetrom iz ravnice, kada je davnih dvadesetih godina prošlog veka u hotelu „Trubač“ odigrana prva partija šaha sa živim figurama u ovom delu Evrope i kada su ondašnji putopisci u svojim bedekerima zabeležili da je to najlepša i najkonfornija građevina od Suška do Oršave. Podigao ga je Lazar Dragičević, trgovac pančevački, poreklom iz sela Osmaka kraj Tuzle. Ili u još starija vremena, kada je brigadni general Mihovilj Mihaljević, pedantan i žustar čovek, od jedne neugledne, pogranične palanke načinio grad dostojan pomena. Po njegovom naređenju, zasađene su aleje plemenitog drveća duž prašnjavih šorova, podignuta je Narodna bašta, jedna od najlepših zelenih oaza u ravnom Banatu. Taj general-neimar zapovedio je da se kuće zidaju ciglom i pokrivaju crepom, da se ispred zgrada postavljaju trotoari i da se pored druma kopaju kanali za odvod kišnice. Naredio je još i kaldrmisanje ulica. Onda je nedeljom šetao u paradnoj uniformi Pančevom sa dugom sabljom o pojasu koja je zveckala po kaldrmi. General se izgubio u maglama vremena a za njim su ostale uređene ulice. Ni jedna nikada nije ponela njegovo ime.
Nastavite slobodno put, ne osvrćite se. Mene niko nije naterao da zalutam u vašu tamu, vašu gustu, obezvremenjenu tamu, da zarijem glas u ljubičasto srebro uspomena. Zar ne čujete pesmu iz potiljka vremena? Neću ništa da prećutim. Zidovi su prećutali i srušili se. Davne 1838. godine, na Božić, prvi put se na ovim prostorima „pojalo iz nota“ u Uspenskoj crkvi. Pevao je nastariji hor na Balkanu, hor „Srpskog crkvenog pevačkog društva“. Ako naćulite uši, ta pesma još uvek treperi pod ikonostasom Konstantina Danila. Drvnu građu za tu crkvu poklonio je gradu lično vožd Karađorđe i jedan je od retkih sakralnih objekata sa dva tornja. Postoji i druga, Gornja crkva, najlepša barokna građevina u celom Banatu.
Pred pančevačkom zgradom Magistrata uslikao se i Vilijam Frederik Kodi, zvani Bufalo Bil kada je sa svojom družinom tumarao ovim delom sveta.
U ovoj prašnjavaoj varoši podignut je prvi sanatorijum, prvi spomenik vatrogascu i prva pivara. A svet nas pamti i po prvom noćnom letu na liniji Pariz–Carigrad, kada su se u malenom dvokrilcu prevezla četiri putnika iz Pančeva do Bikurešta. Pilot je bio Francuz Klod Borgar, poznati as Prvog svetskog rata. Tih dvadesetih godina devetnaestog veka, svakodnevno su sletali u Pančevo avioni iz Pariza.
A zašto da ne baš iz Pariza? Bio je tu i jedan salon dostojan velikog grada na Seni. Čuveni „Salon porodice Smederevac“. Poznat po ljupkoj dami svetskih manira, izuzetno radoznale prirode i živog duha, čuvenoj gospođi Olgi, koja je dobro znala da vodi salonske razgovore, nikada ne namećući svoje mišljenje, već uvek delujuću u pravcu podstrekivanja sabesednika da se otvaraju i dobro osećaju u njenom prisustvu. A tu je i stari doktor čika Steva Smederevac koji je lečio besplatno i obilazio bolesnike u sred noći i po neveremenu ako treba. Na zidovima salona visili su prvi slikari srpske umetnosti, bila su tu platna Jovana Bijelića, Milunovića, Radovića, Zore Petrović, Tome Rosandića i Meštrovića. Posebno se pamti velika ljubavna veza Olgina sa slikarom Markom Muratom koji je bio čest gost salona i bio jako prisutan u životu tog kružoka. A ko je sve dolazio u taj salon. Kakva otmena gospoda. Sve je išlo po protokolu, od ulaska u salon, pozdravljanja, ljubljenja ruku, malih komplimenata, do dobijanja sedišta, posluženja na srebru, porcelanu. Dakle, jedan potpuno građanski ambijent. Bio je tu Milan Ćurčin stalni gost, potom Mihovil Tomandl, Milan Kašanin, Veljko Petrović i Miloš Crnjanski. Dolazili su i kompozitori Isidor Bajić i Petar Konjović.
O slavoluci klesani banatskim vetrom, ko je sve prošao kroz vas, ponosan? O zapisi na studenoj vodi, o tišino zaboravljenog leta, kako da se osvrnem, a da od sjaja ne oslepim? U zavejanim granicma sećanja, vraćam se pokisao iz šume ko pljačkaš, ranjen, a obogaćen grozno. Zvezdo vetra, svetlucava senko glasa, kako da se osvrnem a da izbegnem kazni, za surovi lov, za nožem preorane njive, za mrtve uspomene zaustavljene u magnetnom polju mašte.
Kao da mi neko neprestano gužva misli, maljavom, diktatorskom rukom dok gledam prozeblu decu ispred Minoritskog samostana. Možda to diše grad i krajnje nezainteresovano izdiše zadah u moj vrat. Kap po kap, čudnovata tečnost pada mi na fontanelu i razliva se niz lice, brazdajući ga kao ponornica. Posmatram li grad ili to on mene posmatra? Sužava se, potom širi, pulsira. Ulice se uvezuju u čvor. Ispadaju iz slike na kafanskom zidu poznati predeli koji su nekada vredeli, vredeli, vredeli…
Krenem laganim korakom nakon večere niz ulicu Mite Topalovića u susret uspomenama iz detinjstva, u susret spokoju i harmoniji, plavoj i krmeljivoj zori naše banatske rapsodije. Posmatram pažljivo svaki detalj starovremenske fasade ne bi li ugođaj totalne opservacije bio potpun.
Grad je grobnica mojih uspomena. On je poslednji zaklon pred najezdom varvara. A šta ako se samo zavaravam? Kažite mi, molim vas, kolko još vremena treba da prođe, pa da se zarđali i isprani Sveti Florijan probudi i zaštiti nas od nemani. Koje nemani, pitate. One, najsurovije, iz budžaka naših najmračnijih odaja, one koja razara sve pred sobom, neumoljive, nekrštene. Proždrala je pola grada. Uništila je heruvime i kupidone, raskošne ornamente na bogataškim kućnim fasadama. Hoćete li vi odapeti svoju krivu strelu, moj gospodine, kada se ta troglava rospija okomi na nas? Odapećete je kada bude kasno, kažem vam. Pazite dobro! Grad nas udiše. A ni ove kisele kiše nisu dobrodošle. Razjedaju nas.
Eto, vidite, ne umem da napišem ni dva ljudska retka o rodnom gradu. Kažu da grad pruža inspiraciju za pisanje tek pošto se iz njega ode: misao se rađa iz nedostajanja. Kuda to mora čovek da pobegne, pa da se slike sećanja iskristališu? Nemojte mi, molim vas, ukazivati na prašnjave puteve koji nikuda ne vode. Bolje dodirnite ovo jurodivo drvo, igrebite mu koru nožićem, urežite u njega svoje cenjeno ime i razgranajte se iznad oblaka. Svako stablo u ovom gradu je poruka, šifra ili kod. Pijan i bunovan, već godinama pokušavam da dešifrujem poruku upućenu zvazdama. Drveće je odašilje, svekoliko drveće ove varoši. Ja sam, priznaću vam, pa neka me i streljaju, zaljubljen u ovaj musavi i odbačeni grad. Nemojte me pitati zašto. Pokušavam već nekoliko godina da napišem esej o njemu. Možda priču, satiru, dramu, pesmu, ukaz…
Grad je, u stvari, jedna svinja. Plazi mi se jutrom dok ustajem, dok navlačim na sebe košulju satkanu od malograđanskih zadovoljstava. Odbacuje svaki moj pokušaj uspostavljanja kontakta. Zašto se tako podlo krije iza svojih bezbrojnih mimikrija? Gojazan i uobražen, fućka na svaki moj prijateljski pozdrav. Prkosi. Ali i kevće kukavički kada ga stisnem za žilu kucavicu i prospem po njemu hiljade uvreda. On je mangup i sa njim vredi postupati jedino tako – mangupski. Saplitati ga u mraku, udarati mu ćuške iz potaje. Dozvolio je Betrandonu de la Brokijeru, Evliji Čelebiji i Joakimu Vujiću da kažu o njemu šta znaju, a meni brani. Stisnuo se kao mlada. Lupež je to, kažem vam. Ostavite ga neka crkne.
Grad je tvrđava mojih misli. Čini mi se da sam to već negde rekao. Zidine su ogromne, nesavladive. Između Pravoslavnog i Katoličkog groblja, šunja se utvara sa džakom na leđima. Nosi odgovore na poslednja pitanja. Vidite, taj grad, zna i takve stvari. On je produkt metafizike, čista ideja. Grad je poslednja stanica noćas. Čudno, jesam li to ja kontradiktoran ili on? Prekriva me svojim perjanim jorganom i guši. Počeo je da mi odbrojava dane i sate. Gde smo li se sreli nas dvojica? Možda između dve bitke prenapregnutih živaca.
Grad spava. Nema imena ni adrese. On ne postoji. Ima toliko uzvišenijih tema, toliko toga zanimljivog o čemu vredi pisati, a mi smo spali na grad. O gradu ne vredi pisati. Pisac i grad to je promašen brak. Ja odlazim, abdiciram, nestajem, bežim na selo.
Grad to su sve moje učmale slabosti. Ne želim da me pratite. Odavde ću sam, hvala vam lepo, poznajem put. Neka, ostavite da plamti fenjer, ima dosta da se pešači. Zatvorite i dobro zamandalite kapije grada da se ne uvuku hulje i poharaju nam i ono malo uspomena što smo ih sačuvali i u mislima proživeli. Ne dozvolite da nam isuše reku i zatrpaju relikvije naše mladosti, da poseku ogromna stabla kod veslačkog kluba na kojima su urezana naša imena. Odbranite sve haustore u kojima smo ljubili naše plavuše. Nemoćan sam. Moram da pobegnem. Ove reči nisu ubojite. Lete, vetar ih nosi, a varvari nadiru.

„Ljudi su isti kao i lađe,
podignu kotve i otplove.
Ali svako mora
jednom da nađe
ponovo svoje stare snove.
Ljudi su isti kao i ptice
lete do sunca i do zvezda
ali svako mora jednom da sleti
ponovo natrag
do starog gnezda.
Dunav se uliva u Tamiš
iz svih mora
iz svih okeana
Pančevo to je kad se vratiš
u samoga sebe jednog dana.
Ljudi su isti kao i reke,
ušća im negde
na kraju sveta.
Ali svaka reka uvek se seća
večito svoga starog početka.
Dunav se uliva u Tamiš
iz svih mora
iz svih okeana
Pančevo to je kad se vratiš
u samoga sebe jednog dana“.